Izvor: Blic, 16.Feb.2014, 08:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako je govorila Olga
„Moja skulptura je mogla da nastane samo ovde. Da sam živela u nekoj drugoj sredini, pitanje je da li bih napravila to što sam napravila“, govorila je najpoznatija srpska vajarka, akademik Olga Jevrić. U ateljeu na Sajmištu, prošle godine
Olga Jevrić preminula je u ponedeljak, u 92. godini, a juče su je na poslednji put ispratili rodbina, prijatelji i poštovaoci njenog dela. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Šest decenija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvarala je predano, radeći u skromnim, gotovo nezamislivim uslovima. U atelje u prizemlju centralne kule na Starom sajmištu uselila se 1952. I odlazila je tamo i prošle godine. Život je za nju bio stvaranje.
Sećanje na Olgu:
Dušan Otašević, akademik
Velika umetnica koja je zadužila srpsku kulturu. Napravila je revolucionarni iskorak u skulpturi, a njeno ubedljivo i slojevito delo iznova će se „čitati“ i mlade generacije će ga ponovo vrednovati. Bila je jednostavna, radoznala, skromna.
Mrđan Bajić, vajar
Dobili smo od Olge Jevrić skulptorski opus koji je dostojan svetske baštine, ovdašnji egzistencijalni iskaz koji je univerzalno relevantan i koji danas u punoći razaznaju ljudi svih podneblja i različitih generacija. Zbogom. Bićemo svi tužni dugo.
Dejan Vučetić, kuća legata
Naša saradnja počela je 2006. kada je poklonila 44 skulpture Kući legata. Vremenom se saradnja pretvorila u prijateljstvo koje je donelo dragocene i lepe trenutke druženja sa njom i njenom sestrom Mirjanom Jevrić. Njen bogat unutarnji svet bio je utočište i odmor od svakodnevnih problema.
Baš smo je u tom ateljeu prošle godine, negde u ovo vreme, i posetili. Strepela je za dalju sudbinu Sajmišta. Prisetila se i požara zbog kog je godinama morala da radi samo na restauraciji dela, ali i lopova koji su samo iz njenog ateljea odneli na hiljade knjiga, kataloga, razglednica...
U ateljeu u Braničevskoj, 1951. godine, sa neizbežnom cigaretom Foto: Kuća legata
- Već dve godine ne mogu da završim - odmahnula je nevoljno rukom, pokazujući na nedovršen rad tek što smo ušli u atelje.
Požurila je da uključi staru grejalicu i posluži pelinkovac... Studen i memla ubrzo su bili u drugom planu. Gospođa Olga sedela je u uglu, ne ispuštajući cigaretu, muzika je ispunjavala atelje a pogled zastajao na skulpturama, knjigama, alatu...
U Los Anđelesu 1966. godine
- Iako uslovi nikada nisu bili idealni, bez vode, kanalizacije i grejanja, sve najvrednije u našoj umetnosti druge polovine 20. veka nastalo je u ovoj koloniji. Svi smo bili mladi i poletni, svoje stvaralačke nemire proveravali i delili - sećala se dragih, nezaboravnih umetnika koji su ispunjavali Staro sajmište.
Vajarstvo i muzika su joj davali snagu i radost postojanja. Pored Akademije likovnih umetnosti, diplomirala je i na klavirskom odseku Muzičke akademije.
- Muzika mi je pomogla da se u prostoru skulpture osećam sigurnije - njene su reči.
Bio je to jedan od njenih poslednjih odlazaka u atelje. Do poslednjeg dana pronalazila je radost u druženju sa prijateljima i muzikom baroka. U takvom sećanju ostaje draga gospođa Olga.
Najčitanije SADA:
