Izvor: Večernje novosti, 21.Okt.2012, 22:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stižu avioni iz Kanzasa

OSAM malih, jednomotornih aviona tipa „cesna 172 S“, koje je za obuku pilota u Vazduhoplovnoj akademiji u Vršcu kupila Kontrola letenja Srbije i Crne Gore, put od 9.500 kilometara od Kanzasa do Beograda preći će vazduhom.Svaka letelica imaće samo jednog člana posade - specijalno obučenog pilota, koji će komandama bez prekida upravljati i do 10 sati. Planirano je šest međusletanja, a sam Atlantik „cesne“ će preleteti u cugu zahvaljujući dodatnim rezervoarima za gorivo, koji će >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << biti instalirani. Prema računici kompanije „Viver aero internešenel“, kojoj je „Cesna“ poverila prevoz, avioni će u vršačku akademiju stići za 52 do 55 sati letenja.- Veoma je komplikovano prevesti male avione preko Atlantika, posebno u lošim vremenskim uslovima - kaže za „Novosti“ Karl Viver, predsednik kompanije „Viver aero internešnal“. - Vremenske prilike za let ka Evropi su veliki problem. Od godišnjeg doba zavisi i vreme prelaska malih aviona preko okeana. Mi stalno isporučujemo letelice u Evropu. Trenutno u Rusiju prevozimo poslednja četiri od 11 kupljenih aviona.Isporuka naših „cesni“ planirana je za početak novembra. „Zeleno svetlo“ za ispravnost kupljenih letilica dali su piloti i inženjeri vršačke akademije, koji su u prisustvu menadžmenta Kontrole letenja i novinara beogradskih medija u Indipendensu kod Vičite obavili kontrolu i probne letove.„Cesne“ uskoro poleću iz Vičite u američkoj državi Kanzas i na prvoj stanici, posle oko pola sata leta, pomeraju se sedišta i instaliraju dodatni rezervoari za gorivo. Let do Barlingtona u Vermontu, blizu Kanade, trajaće oko devet sati. Sledeće sletanje planirano je u Sent Džonsu u Njufaundlendu. Potom „cesne“ preleću veći deo okeana do „stanice“ na ostrvu Santa Marija (Azorska ostrva). Sledi Santjago u Španiji, jedan od aerodroma u Francuskoj i na kraju Beograd, gde ovu specijalnu „pošiljku“, vrednu 2,8 miliona dolara, čeka carina.AKADEMIJA U PUNOM SJAJU - KADA smo pre dve godine preuzeli Pilotsku akademiju u Vršcu bila su ogromna dugovanja, loša infrastruktura, stara oprema i avioni - kaže Nikola Stankov, direktor Kontrole letenja Srbije i Crne Gore. - Uspeli smo da obnovimo infrastrukturu, sredili smo kontrolni toranj, piste, doškolovali zaposlene i sada iz sopstvenih izvora kupili osam najmodernijih aviona za obuku pilota. Vršačku akademiju u punom sjaju vraćamo na evropsko i svetsko tržište.- Avioni ovog tipa pređu 120 nautičkih milja po satu, jer ne lete ravno već u cik cak zbog vetrova - ističe Viver. - U poslednjih pet godina prevezli smo oko 300 malih aviona i nikada nismo imali nijedan tehnički problem. Jedino nam vetar zadaje glavobolje i mora da se čeka pogodno vreme. Za nas je najbitnija sigurnost pilota i aviona, letilice moramo da vam dovezemo u ispravnom stanju i svakako nećemo prkositi vremenskim prilikama. Naši piloti su veoma iskusni, sa više hiljada sati letenja preko Atlantika.U Americi se za platu ne pita, ali je Viver bio spreman da delimično otkrije tajnu. Svoje pilote, kako kaže, plaća tri puta više nego što zarade „letači“ u aviokompanijama. Prelet jednog aviona do Srbije koštaće „Cesnu“ nešto više od 20.000 dolara.Koliko je komplikovan prelet okeana potvrđuje i pilot Vladimir Milosavljević, v.d. načelnika Vazduhoplovne akademije SMATSA u Vršcu, koji je 2007. godine sa Floride do Beograda prevezao malu letelicu za američku kurirsku službu „Ju-pi- -es“.- Sadašnja tehnika preleta Atlantika je nešto sofisticiranija u odnosu na tadašnju, ima više rezervnih varijanti, više elektronike, sigurnija je oprema - ističe Milosavljević, koji je inače svojevremeno padobranom sleteo na Severni pol. - U ono vreme od dobrih stvari bio je samo „dži-pi-es“, ali nismo imali nikakvu komunikaciju sa kontrolom letenja od nekih 50 milja, od jedne, i isto toliko od druge obale, dakle sve između bila je zona tišine. Sa Floride sam prvo leteo ka severu Kanade, pa zatim do zapadne strane Grenlanda. Let preko „ledene kape“ je bio veoma zahtevan, to je glečer visine oko 3.000 metara. Performanse aviona su takve da ne može da se leti visoko, tako da sam nekako jedva nadvisio ledenu kapu. Na istočnoj strani Grenlanda nalazi se nezgodna tačka, jer aerodrom ima pistu koja je dugačka svega 1.200 metara i nije betonska već nasuta šljaka. Ali, najveći problem su vremenski uslovi, jer u priobalnim delovima brzo dođe do niske oblačnosti i magle. Od poletanja do sletanja postoji mogućnost da se vreme nekoliko puta promeni. Čeoni vetar je najopasniji, posebno ako nema dopunskih tankova sa gorivom, kao što ih ja nisam imao. Posle Grenlanda leteo sam na Rejkjevik, onda Škotska, Roterdam...U preletima, kaže Milosavljević, goriva ima da se stigne do odredišta, ali tu mora da se sleti, jer ga nema dovoljno do sledeće stanice niti dovoljno da se avion vrati na prethodno stajalište. Pripreme za let preko okeana su veoma zahtevne.- Obavezna je polarna oprema, posebno odelo, pa ako avion padne u okean imate neku šansu da preživite, tu je splav na naduvavanje koji se aktivira pri ulasku u vodu, postoji razna dodatna oprema, signalne lampe, kiseonička oprema - ističe Milosavljević, kome je u ovoj avanturi preko okeana asistirala prijateljica, padobranac i pilot Šeril Strns. - U vazduhoplovstvu je jako važno da imate plan B. Mi smo uvežbavali procedure za sve moguće situacije, pa i ako moramo da sletimo u delimično zaleđen okean.Trenutno su na severu planete veoma loši uslovi za prelet „cesni“, tako da se „Viver aero internešenel“ odlučio za južniju varijantu.

Nastavak na Večernje novosti...