Izvor: Politika, 03.Feb.2012, 17:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo kišu mi daj
Nasmejah se kad pročitah nečiji komentar kako svi koji rade u inostranstvu, bez obzira odakle su, pate za nečim, pa čak i za kišom. Istina, tu se prepoznah.
Ovde u Gani kiše nema već mesecima, zatrpava nas oblak prašine i peska iz Sahare još od početka decembra, vazduh je neprepoznatljivo suv, a sunce je tek ogromna narandžasta lopta koju golim okom možeš gledati.
Za nas koji živimo u nedođijama sveta, dva do tri meseca su neki prag tolerancije, posle koga počneš >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da osećaš neobjašnjivu nelagodu, razdražljivost i besmisao.
Ganajci su divan narod, srdačni, prijatni, muzikalni i uglavnom nasmejani, ali posle dva meseca ovde, čovek uđe u neku zonu sumraka iz koje isti ljudi izgledaju neobjašnjivo drugačije.
Našeg direktora ništa ne može da izludi kao kad iznenada prođe kroz zabačene hodnike u kojima se spava u sred bela dana. A spava se gde god se čoveku prohte, na trotoaru, na haubi taksija, na gomili đubreta, na stolici ili na klupi. Može se desiti da od troje u kancelariji, jedno spava dubokim snom čak i kad im klijent uđe. I niko ga neće probuditi, zašto bi? Samo nama opsednutim poslom dobra dremka nije normalna.
Ružno je ovde ne ponuditi nekoga da jede, baš kao kod nas. Uglavnom će odbiti ponuđeno, i tu onda nastaju zabune u nemoj komunikaciji sa Anglo-Saksoncima. Jedan će davati znak da treba da bude ponuđen, a kad ovaj drugi konačno shvati i kad ga ponudi, biće glatko odbijen i ostavljen u čudu.
Nećemo se ni istome smejati, jer ono čemu se Ganajci srdačno ili iz osećaja ljubaznosti smeju, nama došljacima predstavlja problem da prokomentarišemo. A ako vam vodoinstalater ili električar banu na posao da bi popravili nešto za šta ste ih zvali kući, pitanje ‘jel imaš ti telefon?’ shvatiće bez ironije i sasvim prostodušno odgovoriti: Imam.
Sporazumevanje se uglavnom putem više ponavljanja istog. “Razumeo sam” uglavnom nikad ne znači da je osoba i razumela, to je uglavnom rečeno iz ljubaznosti i da vas skinu s dnevnog reda. Gledam tako gore pomenutog električara kako mi postavlja prekidač na suprotan zid od dogovorenog.
Kaže: “Ja sam hteo da ga stavim tamo ali je moj šef rekao da ga stavim ovde.” Naravno, i da hoće, sad ne može da ga stavi na drugo mesto jer je doneo kratak kabl.
“Pa ako ga staviš tu, zar ti neće biti komplikovano da ga kasnije premestiš?”
“Ja sam i hteo da ga stavim tamo, ali je moj šef rekao da ga stavim ovde.”
“Pa razumem to, nego ako ti ja budem rekla da ga sutra postaviš tamo...” i tako dalje.
Ganajci su i veoma pobožan narod, i tu me podsećaju na nas. Crkve su na svakom koraku a ne retko je neko pripadnik i dve različite crkve. Redovno se ide nedeljom na propoved u najlepšem odelu, a smrt se slavi više nego život, uz šator, trešteću muziku i žurku od tri dana zbog koje se cela ulica zatvori.
Onda dođe ponedeljak i sve je po starom, korupcija, krađa, nemar, prostitucija. Pitao bi se čovek, gde se dede onaj svet iz crkve?
Na jednoj večeri poezije, za mene tada nepredviljivo, sva poema se svela na ‘nas’ i ‘njih’. “Nas” koji bi da žive tradicionalno, i ‘njih’ koji bi da Ganu kolonizuju i modernizuju. Afrika, jedini kontinent koji u svoj ovoj svetskoj krizi prolazi kroz neverovatan ekonomski bum, u stvari želi da je ostavimo na miru, da ljudi slobodno spavaju pod ovim narandžastim suncem.
Sedim tako i gledam prašinu svud oko sebe. Valjda će kiša - da razbistri sve ovo.
Danijela Panić, Akra, Gana
objavljeno: 03.02.2012.
