Izvor: Blic, 15.Dec.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvoriti dosijea i bez imena doušnika
Veliki broj dosijea spaljen je u prva tri dana nakon 5. oktobra, a Centralni registar saradnika službe iznošen je i prepravljan po diktatu Radeta Markovića, Miloševićevog šefa Službe državne bezbednosti. Istraga o tome vođena 2001. godine nikada nije privedena do kraja, a u godinama koje su usledile bilo je prilika za dodatne manipulacije dosijeima.
Ukoliko Skupština danas usvoji predlog zakona o otvaranju dosijea, a oni uskoro postanu dostupni javnosti, to će biti prilika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ako ništa drugo, da komisija koja je predviđena ovim predlogom zakona otvori istragu o tome ko je i po čijem nalogu uništavao dokumenta tajne policije.
To neće biti pretežak zadatak za komisiju jer je još 2001. unutar službe vođena istraga o tome po nalogu njenog tadašnjeg načelnika Gorana Petrovića. Taj zadatak Petrović je dodelio Zoranu Stijoviću, dugogodišnjem operativcu službe koji je iz nje oteran nakon što je došao do dokaza o tome ko je u toj operaciji učestvovao i prosledio ih nadležnima u službi.
Bilo je to nakon smene Petrovića, na čije mesto je imenovan Andrija Savić, a za njegovog prvog čoveka - Milorad Bracanović. Stijović je podneo tužbu protiv obojice za prikrivanje zločina, ali ona nikada nije dobila epilog, kao što se do danas ne zna šta je sa dokazima do kojih je došao, a koji govore da je nalog za uništavanje dokumenata dao tadašnji načelnik Radomir Marković, a sproveli su ga visoki funkcioneri službe Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Miloš Đurović i Branko Crni u saradnji s načelnicima centara RDB u važnijim gradovima u Srbiji. U vreme Radeta Bulatovića, Teodorović je čak imenovan za savetnika šefa službe,
Ukoliko su demokratske vlasti ikada želele obračun sa zločinima iz prošlosti sa potpisom službe pitanje je zašto nikada nisu sprovele do kraja ovu istragu. Ne samo to, nikada se za nju kasnije nisu ni zanimali. To, međutim, ne znači da ova operacija službe na uništavanju dokumenata treba da bude alibi vlasti da makar danas, deset godina od pada Miloševića, ne otvori dosijea, ma kakva ona bila.
Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika "Vreme” ,sklon je da se složi sa onima koji kažu da verovatno nećemo bog zna šta novo saznati nakon otvaranja dosijea jer je većina osetljivih informacija, naročito dokaza o krivičnim delima službe ,falsifikovana. S druge strane smatra da je neophodno da se već jednom ovakav zakon donese ne samo zbog toga što smo propustili priliku da raščistimo probleme iz prošlosti na način na koji su to učinile Češka i Nemačka već zato što je izuzetno važno sprečiti zloupotrebe u budućnosti.
- Otvaranjem dosijea, pa ma kakvi oni bili, bio bi prekinut kontinuitet čuvanja kompromitujućih informacija pedeset godina unazad - kaže Anstasijević.
Za Češku i Nemačku bilo je to traumatično iskustvo otkrivanja ko je cinkario prijatelje, kolega, rodbinu, ali to je nesporno omogućilo diskontinuitet s metodama službi iz prethodnih perioda. A one se svode, kako zaključuje naš sagovornik, na ucene ljudi kako bi bili prisiljeni da cinkare. Iako strahuje da će mnogi tragovi zločina iz vremena Miloševića i posle njega ostati sakriveni, on veruje da ćemo znati bar kome nije u interesu donošenje zakona.
Ugledni advokat Slobodan Beljanski jedan je od mnogih koji smatraju da je potrebno doneti zakon koji bi omogućio otvaranje dosijea, makar ne verovali u tačnost podataka u njima. Srbija je na korak od otvaranja dosijea tajnih službi i on smatra da ona taj korak mora da pređe. Skupština Srbije danas odlučuje najverovatnije po hitnom postupku o usvajanju Predloga zakona o otvaranju dosijea.
Iskustva iz Nemačke
Dosijea nemačkog Štazija, najbrutalnije službe komunističkog režima, otkrila su da je svaka zgrada imala stanara zaduženog da beleži sumnjive aktivnosti, da su ljudi snimani kroz rupice u zidovima stanova, da su neki bili likvidirani tako suptilno da to nikada ne bude otkriveno - izlaganjem radijaciji na primer. Za Štazi je radio svaki sedmi građanin i svi oni su bili protivnici otvaranja dosijea. Ona otvorena iako su agenti pokušali da unište što veći broj dokumenata. Zato je Nemačka dokaz da ne može baš sve da nestane. Uništeno je 130 kilometara dosijea na papiru, 50 na celuloidnoj traci. Bilo je 16.000 vreća dosijea iscepkanih u papiriće, ali ipak je mnogo toga ostalo. Dovoljno za rekonstrukciju dokumenata. Taj posao još traje.
