Izvor: B92, 19.Okt.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na istoku svašta novo
Razmena zatvorenika između Izraela i Hamasa razotkriva duboke promene na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji. Analitičari pokušavaju da uvide brzinu promena.
Posle objavljivanja postizanja sporazuma o razmeni zarobljenika - izraelskog vojnika Gilada Šalita (24) u zamenu za preko 1.000 palestinskih zatvorenika, postalo je jasno da se na Bliskom istoku događa nešto fundamentalno drugačije od onoga što su očekivali i najobavešteniji analitičari.
Kroz analizu američke analtičke >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kuće Stratfor, pokušavamo da otkrijemo kako se izmenio deo sveta između Sredozemnog mora i gudura Hindu Kuša.
U geografskom prostoru između Sredozemnog mora i planinskog masiva Hindu Kuša u Avganistanu, ispunjenom jedinstvenim prirodnim lepotama, poslednja decenija protekla je u znaku pretnji, sukoba, ratova. Posle 11. septembra 2001. godine i napada na Sjedinjene Američke Države (SAD), taj prostor je bio poligon za sukob Amerike sa džihadistima svakakvih motiva i ciljeva. Sukob sa džihadistima traje već dugo, ali prolazi kroz niz faza: od invazije Sovjetskog Saveza na Avganistan 1980. godine, preko pomaganja džihadistima da se odupru Sovjetskom Savezu, do uspostavljanja vlasti talibana 1996. godine - ali je prekretnica nastupila 7. oktobra 2001. godine, kada je Vojska SAD počela invaziju na Avganistan, tražeći vođu organizacije al-Kaida Osamu bin Ladena.
Najnovija faza tog sukoba je počela tokom septembra i oktobra 2011. godine.
(Ne)očekivane promene
Burhanudin Rabani (1940-2011): Ubijen bombom u turbanu (Foto: Beta - 18.09.2011.)
Deo svih tih promena je bio predvidljiv i očekivan.
Pre svega, lako je bilo pretpostaviti da će najava povlačenja američkih trupa iz Iraka biti trenutak kada počne da raste napetost između Islamske Republike Iran (جمهوری اسلامی ایران) i susednih država. Iran je postao mnogo otvoreniji u ispoljavanju svojih ciljeva - i deklarativno i konkretno.
S druge strane, osnosi SAD s Pakistanom su upali u ozbiljnu krizu, posle ubistva Osame bin Ladena na teritoriji te države 2. maja 2011. godine, bez znanja vojske i vlasti. Sve to se dogodilo u toku pokušaja pregovora s talibanima u Pakistanu i u Avganistanu, gde je bombom u turbanu jednog talibana ubijen nekadašnji predsednik Avganistana Burhanudin Rabani.
Na teritoriji Izraela i Palestinske Autonomije se očekivalo podizanje napetosti, jer je Palestinska Nacionalna Uprava od Ujedinjenih nacija zatražila priznavanje prava na punopravno članstvo u svetskoj organizaciji nacija
Analitičari su verovali da će Hamas, koji je odvojio Pojas Gaze, pokušati da izazove veliku krizu u odosima s Izraelom. Očekivalo se da će Hamas, uz pomoć svojih sponzora (misleći pre svega na Iran) iskoristiti nepotpuni uspeh revolucije u Egiptu, od iznuđene ostavke predsednika Hosnija Mubaraka u februaru.
Hamas je u planu imao jačanje fronta u Egiptu protiv vladajućeg Visokog saveta za odbranu zemlje. Cilj je bio stvaranje nove, islamski orijentisane vlade koja bi prekinula blokadu Pojasa Gaze i možda raskinula mirovni ugovor s Izraelom.
Intenzivni napadi raketama na Izrael su mogli da prekinu saradnju Izraela i Fataha, koji predvodnik palestinski predsednik Mahmud Abas (محمود عباس), u slučaju izbijanja nove intifade.
Umesto svega toga, mesto toga, Hamas (حماس) i Država Izrael (מדינת ישראל) su u avgustu prvo potpisali primirje, a potom i 11. oktobra sporazum o oslobađanju velikog broja zatvorenika u zamenu za oslobađanje dve i po godine zarobljenog vojnika Šalita Gilada (גלעד שליט - 24). Sporazum je počeo da se ostvaruje svega 7 dana kasnije.
U suštini, zatezanje odnosa Irana s arapskim državama suzili su manevarski prostor Hamasa. Opozicija u Egiptu je suviše slaba da bi se suprotstavila vojnoj vlasti.
Promenljivi uspeh „Arapskog proleća" i osnaživanje Irana izazvali su seizmičko pomeranje situacije na polju bezbednosti, odbrane, pa i ekonomije svih arapskih država.
Iranski gambit
Kada je već reč o „Arapskom proleću", Iranci su svoju sposobnost da utiču na situaciju isprobali u Bahreinu. Kada su u februaru počeli protesti na tom ostrvu u Persijskom zalivu, analitičari su se odmah podsetili kakav je taj emirat: većinu stanovnika čine šiiti, dok su na vlasti isključivo suniti, vrlo bliski onima iz susedne Saudijske Arabije.
Proteste su, pretpostavlja se, podstakli i donekle organizovali iranski šiitski ekstremisti, uz blagoslov iz Teherana. Na poziv vlasti iz Maname, jedinica od 1.000 vojnika iz Kraljevine Saudijske Arabije (KSA) i 500 njih iz Ujedinjenih Arapskih Emirata stiglo je u Bahrein i smirilo proteste.
Posmatrači su odmah primetili da su KSA i UAE prebrzo otlkrili svoje karte, što je Iran pažljivo posmatrao bez ikakve štete na svoj račun - probali su i videli ko će šta da uradi u nekim budućim situacijama.
Glavni poligon Irana ostaje Irak, jer je američka administracija odustala od planova da posle 31. decembra 2011. u toj zemlji zadrži bar onaj deo oficira koji bi obučavao iračke vojnike. Vašington je odlučio da povuče sve vojnike iz Iraka, posle neuspeha pregovora s premijerom Nurijem al-Malikijem da se ne stvori vakuum posle odlaska Amerikanaca.
Samo mali broj vojnika će ostati u Iračkom Kurdistanu, ali nikako dovoljan da utiče na bezbednosnu situaciju u ostatku države. Poslednjih meseci, SAD su sa iračkim vlastima diskutovale o mogućnosti i uslovima da tamo zadrže određeno vojno prisustvo. Iračani, pak, nisu pristajali da u tom slučaju američkim vojnicima daju pravni imunitet pred iračkim sudovima, na čemu su Amerikanci insistirali.
Iranci, ipak, neće imati kontrolu nad Irakom, ali će u njemu imati dovoljno saveznika, u vladi i van nje, taman toliko da zaustave primenu politike koja nije po volji Teherana. Dakle, Iran će uticati na odluke kroz vlasti ili kroz ometanje vlasti. Teheran neće upravljati Irakom, ali niko u njemu neće moći da vodi upravu bez njegovog upliva.
Iran u Iraku vidi priliku da se obezbedi s jedine strane s koje nema uticaj - zapadane strane. Sirija je stari saveznik Irana, a obe države zdušno podržavaju Hezbolah u Libanu, te i tamo ostvaruju svoj uticaj.
Potpuno povlačenje Amerikanaca iz Iraka stvara vakuum, i širom otvara vrata Iranu da uspostavi svoju sferu uticaja sve do granice Turske Republike (Trkiye Cumhuriyeti) i uz granicu Kraljevine Saudijske Arabije (KSA - المملكة العربية السعودية).
Pogled iz Rijada
Koreni ustanka protiv predsednika Sirije Bašara al-Asada većini posmatrača ostaju nepoznati i nejasni.
Nastao tokom događaja u drugim zemljama, u isto vreme kada i celo „Arapsko proleće", ustanak Sirijaca je dobio drugi tok. Vlada Bašara al-Asada nije oslabljena, niti je on smenjen da bi se na njegovo mesto postavio neko drugi iz iste političke garniture. Opozicionari su morali da pobegnu u susednu Tursku i tamo dogovore strategiju. Za to vreme, građani i vojni dezerteri su održavali proteste, sve do krvavog i razarajućeg zauzimanja grada Homsa oklopnim jedinicama. U gradu Homsu i dalje padaju žrtve osvete vojske protiv demonstranata.
Niti je opozicija bila dovoljno jaka, niti je politički sistem predsednika Bašara al-Asada bio oslabljen, ali su protesti trajali mesecima, niti su dezerteri i građani pokazivali znake iscrpljenosti i straha. Slično kao i u slučaju predsednika Sudana, predsednik Bašar al-Asad (بشار الأسد) nema mnogo izbora kada ode s vlasti, osim da ode na suđenje u Međunarodni krivični sud za zločine protiv naroda Sirije. Do tada, Bašar al-Asad nema nikakvog razloga da podnese ostavku.
S druge strane, vlasti dveju država su se vrlo jasno odrekle ikakve bliskosti s vlašću Sirije: Turska Republika i Kraljevina Sudijska Arabija (KSA).
Turska je prvobitno pokušala da posreduje u dogovorima za rešenje krize u Siriji, što je Al-Asad grubo odbio. KSA je vrlo osetljiva na uticaj Irana, i eventualnu smenu Bašara al-Asada vidi kao osnovu za eliminisanje značajnog uticaja Islamske Reublike Iran u celom regionu.
Ipak, ni jedna ni druga država ne odaju svoje viđenje stanja: da li je za njih Sirija izolovan problem, ili deo slagalice koja vodi do Teherana?
Zato KSA pokušava da učini sve da izbegne ozbiljniji sukob s Izraelom. Pretpostavljeni rat u Pojasu Gaze bi Siriji dao izvrstan izgovor da se sukobi s Izraelom, verovatno kroz akcije Hezbolaha, dok bi svoje domaće protivnike mogao da prglasi izdajnicima koji podrivaju sposobnost zemlje da se odbrani. Onda bi u pomoć za odbranu od Izraela mogao da pozove Iran i tako postigne dva cilja - znatno oteža položaj izraela, i spase sebe od pada s vlasti.
Moguće je da bi podrška iz KSA sirijskim sunitima mogla da potkopa stabilnost Bašara al-Asada, dok bi, obrnuto, rat Sirije s Izraelom od njega stvorio heroja i otežao smenu vlasti. Ostaje i nepoznanica da li će Hamas, ipak, uspeti da posle diplomatske pobede sporazuma s Izraelom, svoje oružje ponovo usmeri na jevrejsku državu. Izvesno je jedino da KSA ni na koji način neće dopustiti Iranu da pojača svoj uticaj na kraljevinu. Rijad je uspeo u nameri da smiri ratnike u Hamasu, bar za sada.
Jesen u zemlji faraona
Hamas je u posrnuloj revoluciji u Egiptu prvobitno video priliku da doprinese rastakanju egipatske države. Dugotrajna nestabilnost posle ostavke predsednika Hosnija Mubaraka stvarala je mogućnost da se stvore uslovi za potpunu smenu tog režima, koji sada predvodi Visoki vojni savet.
Dugo se računalo s mogućnosšću da islamski ekstremisti isprovociraju nerede koji bi doveli do brzog raspisivanja izbora i moguće pobede konzervativnih islamski orijentisanih snaga, ili čak do novih građanskih pobuna kkoje bi za kratko vreme potpuno oborili i vojnu upravu.
Vojna vlast nikako da ukine vanredno stanje, već to društvo s više od 80 miliona stanovnika tone u novu krizu, čiji se obrisi najbolje vide kroz neprestane sukobe većinskih muslimana Arapa s hrišćanskim Koptima. Poslednji incident je izazvala vojna policija, tokom mirnog protesta Kopta zbog paljenja jedne crkve na jugu države.
Vojna policija je bez mnogo milosti gazila koptske demonstrante i pucala na njih, ali se posle toga okrenula i na islamske ekstremiste koji su, u stvari, izazvali nerede napadajući Kopte.
Hamas je, s druge strane, morao da uvaži i savlada činjenicu da su egipatski obaveštajci mesecima pregovarali s Izraelom o puštanju palestinskih zatvorenika. Za očekivati je da se u drugačijoj situaciji islamski ekstremisti u Pojasu Gaze i u Egiptu pobune protiv pregovora s jevrejkom državom. Ipak, dogovor je postignut i nije se moglo nazad.
Ne treba zaboraviti ni da KSA ne bi podržala nerede u Egiptu, kao što je spremno podržala ustanak u Siriji.
Egipat je najmnogoljudnija arapska država, i jedna od od onih koja nikad i nije imala dobre odnose s Iranom. Zato KSA nije htela da Egiptom zavlada haos, posebno posle posustajanja ustanika u Siriji i jačanju uticaja Irana.
"Zavera" Irana protiv KSA i SAD
Taman se svet obradovao sporazumu Izraela i Hamasa, kada je iz Vašingtona stigla vest koja je sve za trenutak zapanjila. Državni tužilac, FBI i drugi pravosudni organi objavili su da su razotkrili i sprečili zaveru da se na tlu SAD ubije ambasador KSA Adel al-Džubejr (عادل الجبير) i bombarduju ambasade KSA i Izraela u Vašingtonu, DC.
Iste večeri je započela debata o značaju i težini te navodne zavere, jer su veze Irana sa slučajem, jer su predstavljeni dokazi bili slabi i neuverljivi čak i za ratobornije Amerikance.
Uprkos tome, predsednik SAD Barak Obama i njegova administracija su „zaveru" proglasili neoprostivom i odlučili da protiv Irana preduzmu agresivnije mere.
Iranci su, naravno, demantovali ma kakvu vezu sa „zaverom", nazivajući je dečijom igrom, jer je jedina veza s Iranom bio i ostao jedan od osumnjičenih, neuhapšeni oficir Iranske Revolucionarne garde.
Vlasti u Rijadu su od SAD i ranije tražile da nekom javnom akcijom skinu deo pritiska na KSA i da pokažu spremnost da se protiv Irana bore rame uz rame sa Kraljevinom.
Ipak, uočljivo je da su američki mediji dosta vremena posvetili navodnoj aferi iste večeri kada su zvaničnici objavili da je uhapšen samo jedan osumnjičeni, što je delovalo ne kao medijski profesionalizam, nego kao orkestrirana medijska kampanja.
S druge strane, ubistvo ambasadora Adela al-Džubejra bi istinski bio „prst u oko" i Rijadu i Vašingtonu, jer je Njegova ekselencija u Americi jedan od najuglednijih diplomata.
SAD su „zaveru" iskoristille da pojačaju psihološki pritisak na Teheran, pominjanjem čak i proizvodnje nuklearnog naoružanja, koje je već neko vreme bilo uklonjeno iz centra pažnje.
Kraljevina Saudijska Arabija je strahovala da bi SAD mogle da posegnu za nekom vrstom sporazuma sa Islamskom Republikom Iran, s namerom stvaranja stabilnog poretka u regionu i garancije za neometano snabdevanje naftom.
Analitičari Stratfora podsećaju da američki interesi za zaštitu KSA nisu apsolutni, jer ni Teheran ni Rijad nisu previše po volji Vašingtona, i da istorija ništa ne znači za tumačenje budućih poteza SAD.
U Rijadu su očigledno bili zadovoljni vatrenom retorikom Amerikanaca zbog razotkrivanja „zavere", jer seu se time de facto zatvorila vrata nekom sporazumu na relaciji Teheran-Vašington. KSA se osetila manje izolovanom u regionu. Ipak, SAD su takođe strahovale da bi KSA mogla da postigne sopstveni sporazum sa Iranom, pre Vašingtona. Tako je i Vašingtoin mudro odigrao deo zavere za ubistvo ambasadora iz Rijada, dok je Saudijskoj Arabiji pokazao novi gest prijateljstva.
Između Jordana i Mrtvog mora
Izrael: Benjamin Netanijahu sa vojnikom Giladom Šalitom (Foto: Beta - 18.10.2011.)
Država Izrael za sada nema razloga da se žali: ne trude se da u Siriji s vlasti bude oboren Bašar al-Asad, ne želeći neki novi sunitski pokret u Damasku.
Podrška Rijada sirijskoj opoziciji brine Izraelce, ali teško da će biti efikasna.
Obe strane zabrinjava mogućnost vojne intervencije Turske.
Obe strane vole činjenicu da SAD pokazuje netrpeljivost prema Iranu, kakav god bio motiv te netrpeljivosti.
Izraelci su hteli da konačno oslobode Gilada Šalita, čak i uz visoku cenu (oslobađanje preko 1.000 Palestinaca). Izrael bi mogao i da nastavi razgovore s Hamasom, ukoliko pažnja Vašingtona ostane usmerena na Teheran. Hamas će radije sarađivati uz bodrenje Saudijske Arabije, jer je i njima u interesu da Amerikanci gledaju u Iran, a ne Pojas Gaze.
Amerikanci u Avganistanu
Sjedinjene Američke Države jedno oko moraju da drže i na Pakistanu, u kojem mnogi misle da su Amerikanci izgubili rat protiv avganistanskih talibana. Zato će svaki dalji pregovori s talibanima biti samo pokušaj Amerike da se časno povuče iz Avganistana.
Odnosi dveju država su se pokvarili posle više godina upada američkih vojnika iz Avganistana u Pakistan, u toku lova na talibane. Posebno je Pakistan Vašingtonu zamerio upad i ubistvo Osame bin Ladena, ali se ozbiljno naljutio kad su Amerikanci ustvrdili da pakistanska obaveštajna služba ISI podržava talibane u Avganistanu. Tada su odnosi dveju zemalja stigli na najnižu tačku.
Naravno, Pakistan pruža garancije da će pojačati rat protiv džihadista, ukoliko se Amerikanci povuku iz Avganistana, ali odbija da se pozabavi činjenicom da je njihova obaveštajna služba i vojska pomogla osnivanje talibanskog pokreta i obezbedila njihovu pobedu u Avganistanu 1996. godine.
Za svaki slučaj, Amerikanci pre pregovora i povlačenja moraju dokazati da nisu izgubili rat, iako nisu uspeli da u Avganistanu stvore demokratsko društvo. Zato su spremni da u nedogled nastavljaju borbu protiv džihadista, ne libeći se da i dalje šalju bespilotne letelice da bombama ubijaju borce prebegle u Pakistan. Vašington je, dalje, spreman da znatno obogati odnose sa Indijom, arhi-neprijateljem Pakistana. Inače, za povlačenje iz Avganistana je potreban snažan pritisak američke javnosti na Kongres i Belu kuću.
Za svaki slučaj, Amerikanci pre pregovora i povlačenja moraju dokazati da nisu izgubili rat, iako nisu uspeli da u Avganistanu stvore demokratsko društvo. Zato su spremni da u nedogled nastavljaju borbu protiv džihadista, ne libeći se da i dalje šalju bespilotne letelice da bombama ubijaju borce prebegle u Pakistan. Vašington je, dalje, spreman da znatno obogati odnose sa Indijom, arhi-neprijateljem Pakistana. Inače, za povlačenje iz Avganistana je potreban snažan pritisak američke javnosti na Kongres i Belu kuću.
Zato je situacija paradoksalana do granice neshvatanja: dokle god Pakistan veruje da se SAD moraju povući, neće im pružati pomoć neophodnu za povlačenje (recimo, jače sopstveno angažovanje). Amerikancima, reklo bi se, nije toliko važan cilj da se zaustavi borba protiv džihadista i ojačaju odnosi s Indijom, nego da Pakistanu pošalju poruku da oni ne mogu sami da dobiju u tom ratu.
Administracija predsednika Baraka Obame je reakcijom na „zaveru iz Teherana" je, u isto vreme, i snažan psihološki pritisak na Pakistan, gde vojne i političke vođe tvrde da SAD ne može da pokaže snagu svojih mišića u regionu. Odgovor Amerikanaca je bio jednostavan: spremni su na rat protiv Irana, čak i zbog osujećene zavere za ubistvo ambasadora.
Ozbiljnost i održivost optužbi za tu zaveru nisu toliko važne, koliko je važna prekomerna reakcija Baraka Obame, što je u Islamabadu izazvalo raspravu, ako ne i zabrinutost. Možda je reč o simboličkom gestu Vašingtona, ali je u regionu došlo do seizmičke geopolitičke promene, u kojoj značajan deo „političko-vojnog zemljotresa" ima Iran.
Preslaganje slagalice
Krajem 2011. godine, situacija na prostoru od Pakistana do Mediterana izgleda kao velika slagalica u kojoj se praktično svaki deo kreće za sebe.
Teško je predvideti da li Amerikanci nastaviti da pritiskaju Iran, i do koje mere.
Ne zna se šta će preduzeti KSA i Turska, ukoliko na vlasti u Siriji ostane Bašar al-Asad.
Još je manje poznato kolike su šanse za opstanak vojnog režima u Egiptu, pre planiranih izbora.
Nije jasno ni da li je su Pakistanu razumeli da ne mogu i ne treba da se sami bore protiv džihadista i talibana.
Ključna tačka i najvažnija nepoznata ostaje šta se dalje događa u Iranu. Razvoj događaja može da odluči šta će biti u svim drugim zemljama, od Egipta do Pakistana.
Sve „jednačine" su otvorene, među njima i odnosi Izraela i Hamasa, za koji SAD nisu predložile „mapu puta".
Nikakava mapa nije objavljena ni za put do Teherana, niti karte crtaju u samom Iranu.
Ipak, istorijska prilika je pred vratima Irana, kao i mogućnost korenitih promena u Kraljevini Saudijskoj Arabiji.
SAD su na sto postavile dosta žetona, ali ni jedan nije suviše vredan. Vredna pažnje je samo njegova najvatrenija retorika do sada. Ipak, i ona se uklapa u već viđenu shemu: svaki američki predsednik pred kraj mandata okreće se spoljnoj politici, daubere neki poen u svetu.
U regionu Bliskog istoka i Južne Azije dinamika događaja menja sliku predela, iako ne umanjuje njegovu lepotu, koja bi mogla da stane na mnogo razglednica, da ima više turista i manje sukoba.
-------
Izvor: STRATFOR/George Fridman
