Izvor: Danas, 28.Maj.2015, 09:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad hiljadu hramova
Posle putovanja kroz jug ove dalekoistočne zemlje, mogla bih zaključiti da smo u njoj najviše bili: bosi! Ni u najmanji hram nije se smelo ući obuven. Obuću ostavljamo u nekom senovitom mestu, ispod nadstrešnice, a ispred značajnijih hramova postoje čuvari. Staza ili prostor koji prelazimo posut je tucanim kamenčićima sa ostrvcima prašine ili suve trave koja je samo za tren blagodet osetljivim tabanima.
Ne, nije u pitanju sadomazohizam, u Indiji za sve postoji realno >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << objašnjenje, pa i za nas koji bosonogi nabadamo i u raznim, često grotesknim, pozama nespretno skakućemo ne bismo li se što pre domogli glatkog kamenog poda svetilišta. Međutim: staza, ili prostor je namerno posut bodljikavim kamenčićima koji će nadražiti osetljive tačke (receptore) na jagodicama, što će podstaći um da se što više koncentriše na jednu određenu stvar - molitvu!
Svojim izgledom gotovo da svi hramovi južne Indije imaju piramidast oblik, isklesani su od stena ili kamena peščara u prirodnoj boji. Visoki i impresivni, pojedinačni ili u skupini, poseduju izuzetnu otmenost. Kančipuram nazivaju i gradom hiljadu hramova. Kraljevi Čola dinastije bili su vrlo religiozni, za vreme svoje vladavine sagradili su bezbroj spomenika. Ulazimo u jedan od najstarijih. Svaki pedalj njegove unutrašnjosti je izrezbaren prizorima iz svetovnog života. Na sredini su stepenice koje vode u malu kapelu unutar centralnog dela hrama. Iz nje se pojavljuje starac sa belom pantljikom preko golih grudi. Sveštenik-braman sklopio je ruke, naklonio se i pozvao me da uđem. U tami, ispred oltara, treperila je svetlost niskih pljosnatih sveća. Unutra je bilo desetak vernika, mnogi imaju crvenu tufnu između obrva. Ova oznaka koju dobijaju kad uđu u hram zove se gunguma - i simbol je trećeg oka koje olakšava put u meditaciju. Ispred hrama, u senovitoj niši, strpljivo je stajao slon i surlom dodirivao glatku betonsku površinu kao da je tražio izgubljeni predmet. Na glasan uzvik gazde podigao je uši, savio surlu i sporim slonovskim korakom krenuo ka ulici. Prizor slona i njegovog mahauta biće svakodnevna slika putovanja kroz Indiju. Ta životinja, koja ovde nikako ne može da se svrsta u divlju, dragoceni je pomagač Indusu, kako u selu tako i u gradu.
Poslepodne, kad se senke izdužiše, a sunce izgubi svoj vreli žar, stigosmo u grad na čijem ulazu je tabla na kojoj piše:
"Bjenveni a Pondišeri." Zar je moguće, a mi u južnoj Indiji!
Za razliku od gradova čiji se pločnici ne vide od smeća, prašine i raznih otpadaka, ulazimo u grad popločanih blistavo čistih ulica sa kućama prefinjenih fasada i negovanih vrtova. Ispred poneke vile ili palate stoje tamnoputi Indusi sa crvenim žandarmerijskim kapama na glavi i obraćaju nam se na - francuskom. Da li smo još u Indiji? Jesmo, to nam potvrđuje Crna četvrt sa prepoznatljivom vrevom, prašinom, čađavim dućanima, kravama i masom golišavog sveta... Ubrzo saznajemo da je grad nekad bio podeljen kanalom na deo u kome su živeli Francuzi. Kasnije pretvoren je u asfaltnu traku i još uvek predstavlja samo vizuelnu granicu... Posle Portugalaca - prvih Evropljana koji su otkrili ovaj kontinent - kao kolonizatori se pojavljuju Francuzi. Indijski Pondičeri postaje Pondišeri i egzistira kao autonomna francuska pokrajina sve do kasne 1952. kada se Francuzi konačno povlače, ostavljajući iza sebe neizbrisiv kolonijalni šarm.
