Izvor: Politika, 08.Nov.2012, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde smo to mi
Uveren sam da i ovaj naš, srpski otpor kritičkom mišljanju ima svoje korene na ovdašnjim univerzitetima
„Srbima preti nestanak”, kazala je pre desetak dana Latinka Perović u intervjuu za list ,,Mađar so”. Ozbiljna, odmerena istoričarka, žena koja meri svaku reč i pre svega žena koja voli Srbiju bez obzira na to što je tako dobro i duboko poznaje. „Ne smemo da budemo naivni. U istoriji važi za normalnu pojavu da pojedini narodi nestaju. Ne mogu da pronađu svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesto u datom svetu, beže u zatvorenost i nestaju”.
U svakom društvu koje ozbiljno razmišlja o svojoj budućnosti ovakvo predviđanje istaknute naučnice, čak i kad bi bilo potpuno usamljeno, izazvalo bi uzbunu i raspravu u stručnoj i najširoj javnosti. U Srbiji, odgovor je deset dana apsolutne tišine. Ne od šoka. Ne zbog grčevitog promišljanja u potrazi za argumentima koji bi porekli ovu crnu prognozu. Srbija se bavila važnijim pitanjima – ko „vlada” kojim gradom, ko koga neovlašćeno prisluškuje, da li se na autoputu dogodio napad na predsednika ili neodgovorno policijsko (kolegijalno)preticanje i,naravno,neumornim dokazivanjem da je prethodna vlast bila katastrofalna i da je kriva za sve.
Ovakav odgovor javnosti zapravo najbolje objašnjava zašto Srbija neprekidno tone ka samoponištenju. Latinka Perović to sažima u ocenu da je „duh palanke doživeo svoj pravi trijumf u Srbiji”, a država je u velikoj meri „varvarizovana i zapuštena” i dodala da bi za regeneraciju bio potreban ogroman napor: „Mislim da su šanse minimalne, ali mora da postoji napor, pre svega intelektualni napor koji želi da da odgovor na pitanje koje zvuči jednostavno – gde smo to mi. I samo posle toga možemo da postavimo pitanje kako smo stigli dovde i kako možemo da se izbavimo odavde”.
Pitam se ko je u Srbiji spreman i sposoban za taj „intelektualni napor”? U Srbiji se naukom – računajući tu i sve univerzitetske profesore – bavi svega 12.000 ljudi. Od toga se humanističkim naukama bavi u najboljem slučaju jedna četvrtina – dakle, oko tri hiljade. Kao primer, jedna od njih je i dr Mirjana Detelić, kandidatkinja u „prvom krugu” za dopisnu članicu SANU. Nije prošla u „drugi krug”, među samo 13 žena kandidatkinja, verovatno zbog „dijagnoze” koju je postavila: „Mora biti da nad nama kao nacijom visi neka stara zla kob koja nas neprekidno tera da sečemo grane na kojima sedimo, da bacamo u špil dobitne karte – birajte metaforu, ima ih koliko god hoćete”.
U trci za zvanje dopisnogčlana akademije bio je ukupno 51 naučnik i umetnik a najviše je trebalo da bude ojačano odeljenje društvenih nauka, koje broji svega po četiri redovna i dopisna člana. Od 11 predloženih kandidata za dopisne članove, od kojih je čak sedam imalo podršku odeljenja, nije prošao nijedan! Nijedan filozof, nijedan sociolog, nijedan politikolog u Srbiji ne zadovoljava „visoke kriterijume” SANU. Kad pogledate sadašnji sastav Odeljenja društvenih nauka videćete da su od osam članova petorica pravnici, jedan psiholog, jedan ekonomista i jedan muzikolog i filolog. Filozofi i sociolozi su samo među inostranim članovima (kojih na ovom odeljenju ima više nego domaćih)!
„Mali broj novoizabranih posledica je pritiska ulice i onoga što se tamo govori. Tako nisu prošli ni oni koji su zaista izuzetni”, kaže akademik Ljubiša Rakić, potpredsednik SANU.
Tako SANU pod pritiskom ulice ne prima u svoje članstvo one koji društvo na različite načine analiziraju, one koji ukazuju na uzroke dramatične situacije u društvu, one koji promišljaju različite puteve ka drugačijoj budućnosti Srbije. Nezgoda sa ozbiljnim filozofima i sociolozima jeste njihova sklonost ka samostalnom, nezavisnom mišljenju a to u Srbiji, pa ni u SANU, nije dobrodošlo.
Jedno švedsko istraživanje pokazalo je da je u svim državama u tranziciji najveći otpor promenama bio na univerzitetima. One zemlje koje su najviše investirale u obrazovanje pokazale su se kao najuspešnije. Uveren sam da i ovaj naš, srpski otpor kritičkom mišljanju nesumnjivo ima svoje korene na našim univerzitetima. Odatle se, kao maligno oboljenje širi na sve nivoe obrazovanja uništavajući čitave generacije. Oni koji žele da prežive, napuštaju zemlju.
Poslednji je trenutak da nešto preduzmemo. Od mnogih koraka,ja kao prvi predlažem društveni i politički konsenzus da je obrazovanje prioritet broj jedanod koga zavisi budućnost Srbije. Njen nestanak ili opstanak.
Miljenko Dereta
osnivač Građanskih inicijativa
objavljeno: 08.11.2012.
