Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa i Kosovo
Sonja Liht: Kada govorimo o radikalizmu, moramo da razmišljamo o jednoj drugoj vrsti radikalizma, o širenju populizma u mnogim evropskim zemljama. Ja sam zabrinuta što se najgadniji, najtvrđi oblici radikalizma u dobrom delu evropskih zemalja i dalje nalaze na sceni, pa čak dobijaju više mesta u parlamentima nego što je to bio slučaj u poslednjih pedesetak godina. Brinem da određene radikalne struje, tu pre svega mislim na one vrlo desne, čak hajde da kažemo neofašističke i fašističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje u nekim delovima imaju više snage nego što sam ja to mogla i da sanjam. I zato je broj od 70 odsto ljudi, naših ljudi koji žele u Evropu užasno značajan naročito pod velikim pritiscima kojima smo izloženi i koji ponekad idu do ucene. Tvrdim da su građani ove zemlje pametniji nego što intelektualna i politička elita misle, građani ove zemlje znaju gde ima budućnosti i zato je Nikolić bio prinuđen da promeni svoju priču. Što se naših nada tiče, nadali smo se da će padom berlinskog zida sve ono što je u evropskoj misli i stvaralaštvu najpozitivnije da se proširi na ceo kontinent i iza celog kontinenta. Nažalost, to se nije dogodilo pre svega zbog toga što je u međuvremenu zacarila jedna nova ideologija – neoliberalna ideologija slobodnog tržišta.
Radmila Nakarada: Jasno je da možemo da izaberemo da li ćemo da uđemo u Evropu ali ne možemo da biramo da li će se rešavati pitanje Kosova ili neće.
Sonja Liht: Ja odavno mislim da mi nećemo moći da biramo kako će se rešiti pitanje Kosova. Problem Kosova, po mom dubokom ubeđenju, rešen je još 1999. godine mimo nas, rešen je možda i protiv nas ali je rešen u situaciji kad je ovom zemljom vladao Slobodan Milošević.
Ljubinka Trgovčević: Problem Kosova će se rešavati kao i kada se Kosovo pripajalo Srbiji. Naš zahtev je tada bio mnogo veći, tražili smo čitavu severnu Albaniju i Skadar ali su tada velike sile odlučile i ograničile nas otprilike – uzmite ili ostavite.
Sonja Liht: Kosovo nije nešto što je bilo oduvek kod nas. Pri tom ne sporim nedoslednost međunarodnoj zajednici koja je Miloševića čak smatrala garantom mira. Oni su ga tretirali kako je njima u pojedinim trenucima odgovaralo – 1999. godine odgovaralo im je da naprave Kumanovski sporazum, da konstruišu rezoluciju 1244 i sticajem vrlo komplikovanih okolnosti tada su bili manje spremni da nametnu svoja rešenja nego što su to danas. Potpuno drugačije je to nego sada kada ih nameću jednoj demokratskoj zemlji.
Filip David: Naše društvo se manje-više opredeljuje, poslednjih 15 godina za stvari koje su pogrešne. Vi kažete da je izolacija teško moguća. Mislili smo da je ona nemoguća devedesetih godina a pored izolacije postoji nešto što se zove samoizolacija i ono što mi sada radimo kao što smo to na neki način i devedesetih godina uradili, to je neka vrsta samoizolacije koja može da dostigne jedan vrlo opasan ekonomski i anticivilizacijski stepen. Vi vidite da se ovde opet provlače ideje o raznim vidovima blokade: da li će biti blokade Kosova, neće je biti. Jer sve što radimo radimo na neki način protiv sebe. Ovde sve više i sve češće, manje ili više, svi političari govore da Srbija mora sačuvati svoje dostojanstvo, da Srbija mora da vrati svoje dostojanstvo. Pa to je govorio i Milošević i kada čujem da neko na taj način govori o povratku dostojanstva, o dostojanstvu kao najvažnijoj stvari... mene obuzima nelagodnost, setim se nekih bliskih vremena.
Radmila Nakarada: I u ovim nemogućim okolnostima u kojima su se nizali porazi, zajedno sa doživljajem da nas svet neće i da pokazuje nerazumevanje prema našim nacionalnim interesima, građani pokazuju pozitivno raspoloženje prema Evropi. U takvom stavu sadržana je ideja o korisnosti ali i težnja ka normalnosti, težnja ka miru, razvojui težnja ka ponovnom osvajanju prostora Evrope kao našeg prirodnog prostora. Ali, istovremeno sa izražavanjem te težnje mi smo u sukobu sa zaštitom teritorijalnog integriteta, jer će upravo sadašnja politička elita EUizgleda princip integriteta dovesti u pitanje. Zato ne može da se kaže da biramo izolaciju ili približavanje EU već je to izbor između različitih strategija rešavanja državnog pitanja i suvereniteta. Politička elita bi morala da kaže – mi ne možemo da se približimo a da ne napravimo veliki kompromis kada je naš nacionalni interes u pitanju. Očigledno, zaplet je složeniji i on zapravo ponovo govori o promenama i sklonosti Evrope i o teškoj situaciji koja određuje našu zemlju. Ja bih se usudila da se ne slažem sa Filipom Davidom da smo se mi radikalizovali prema Evropi.
Mirjana Vasović: Više je reč o insistiranju da se poštuje međunarodno pravo.
Radmila Nakarada: Ja ne vidim ni jednu drugu zemlju koja bi se odrekla svojih teritorija. Mislim da bi bilo važno učiniti to transparentnim, da živimo u svetu gde postaje jasno da će se ne samo nama nego i drugima – manjim, slabijim, perifernim – osporavati to pravo. Nemam nikakvu opciju niti je moguće učiniti nešto da se to spreči, ali to ne treba slaviti kao demokratski iskaz niti kao najpoželjniju varijantu već sada kao jedinu moguću. Takva je struktura moći, takva je istorijska situacija da drugi ishod osim sukoba koji je nerazuman i vodi još drastičnijim i dubljim porazima nije izgledan. Bilo bi važno to reći a ne predstavljati to kao izbor, koji je klimav i koji ima predznak svih naših učitanih pozitivnih poruka.
[objavljeno: 27/01/2008.]
