Izvor: Politika, 08.Jan.2014, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD i Iran saveznici protiv Al kaide
Uz mnogo konfliktnih interesa, Vašington i Teheran na Bliskom itoku imaju i neke zajedničke
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Neprijatelj moga neprijatelja moj je prijatelj”, drevna arapska poslovica koja je u istoriji primenjivana veoma često, izgleda da je ponovo aktuelna. Ovoga puta kao pokriće za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << taktičko približavanje dva strateška protivnika: SAD i Irana.
Posle alarmatnih vesti da su džihadisti zaposeli geografski najveću iračku pokrajinu Anbar, koja se graniči sa Sirijom, Jordanom i Saudijskom Arabijom i crne zastave Al kaide istakli i u Faludži, gradu koji je bio poprište najvećih borbi tokom američke oupacije Iraka, Iran je SAD ponudio pomoć u slanju oružja vladi u Bagdadu. A samo dan pre toga, šef američke diplomatije Džon Keri je izjavio kako ”može da zamisli” učešće Irana na predstojećoj mirovnoj konferenciji o Siriji u Ženevi.
To su svakako signali u delikatnoj igri koja, kako ocenjuje ”Njujork tajms”, pokazuje da uz mnogo konfliktnih interesa, Vašington i Teheran imaju i neke zajedničke. Primarni među njima je zaustavljanje Al kaide.
Pomenuta igra je geopolitička posledica galvnog raskola u islamskom svetu, onog između sunita i šiita. Mladi džihadisti Al kaide su suniti, dok je Iran, šiitska islamska republika, glavni magnet za šiite na Bliskom istoku. U Iraku, u vladi na čijem čelu je premijer Nuri Maliki, dominiraju šiiti.
U aktuelnoj iračkoj krizi koja preti da tamo izrodi novi krug građanskog rata, SAD nisu voljne da direktno intervenišu, iako to preti da poništi sve rezultate osmogodišnjnje američke okupacije koja je koštala hiljadu milijardi dolara i 4.000 života američkih vojnika. Najavljuju dostave novog oružja, ali kako iznose ovdašnji mediji, mali su izgledi da ono tamo stigne brzo.
Iranska ponuda da u tome pomogne, u analizi ”Njujork tajmsa” se tumači i kao lukavi pragmatizam njegovih novih lidera, predsednika Hasana Ruhanija i ministra inostranih poslova Mohameda Džaved Zarifa, čiji je primarni cilj da se njihovoj zemlji ozvaniči status regionalne sile.
Na najnoviju iransku ponudu u Vašingtonu nije reagovano, dok medijske procene govore da, iako je u poslednjih godinu dana primetno američko-iransko popuštanje zategnutosti, veliko približavanje nije moguće sve dok se ne reši glavni problem: pitanje iranske nuklearne bombe.
Posle preliminarnog dogovora u pregovorima šest velikih sila sa Teheranom, konačni sporazum tek treba da se uobliči. Na drugoj strani, Iran se neće lako odreći interesa koje sada ima u Libanu, Siriji i Iraku, koji se sa američkim podudaraju samo kad je u pitanju borba protiv zajedničkog neprijatelja, Al kaide.
Američki analitičari u ovom detantu, pa i u raspletu iranskog nuklearnog čvora, vide i minsko polje: kad jednom bude oslobođen sankcija, Iran će ekonomski ojačati i imati više resursa da proširi svoj uticaj u regionu, pri čemu Zapad neće više imati sredstva za pritisak koja su mu na raspolaganju danas.
Potencijalno američko-iransko savezništvo, iako zvuči senzacionalno, zbog toga ima sasvim ograničene domete. Ono do čega je Teheranu najviše stalo: bezrezervnog uvažavanja, Vašington još ne može da pruži, što se jasno vidi i iz Kerijeve ponude o učešću na pregovorima u Siriji. Ona naime sadrži jednu ogradu: da Iran svoj doprinos sirijskom miru pruži ”učešćem sa strane”.
U Teheranu, ovo je shvaćeno kao ”uvreda”: Iran je isuviše veliki da bi na konferenciji o kojoj se odlučuje o sudbini njegovog štićenika, sirijskog predsednika Asada, učestvovao ”sa strane”.
Na listi učesnika sirijske konferencije koju su sastavile Ujedinjene nacije, Iran nije među 30 zemalja kojima će biti upućeni formalni pozivi. Naglašava se međutim da je taj spisak ”preliminaran”.
Predsednik Obama, koji se posle odmora na havajskom suncu vratio u Vašington gde je temperatura juče bila minus 14 stepeni, radnu 2014. počinje sa prepunim rukama, a u ovom slučaju prvo treba da odmeri šta može da dobije za ono što Iranu eventualno da.
Milan Mišić
objavljeno: 08.01.2014.
