Izvor: RTS, 12.Mar.2009, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boris Čonkić: Od Novog Sada do Amerike
Boris Čonkić, 21-godišnji Vojvođanin, tenisku karijeru je počeo kada je imao samo 3 godine. Trenirajući u Teniskom klubu Novi Sad, uspeo je do punoletstva da postane državni prvak, dvostruki timski evropski šampion, juniorski i seniorski igrač godine Vojvodine i da se rangira u prvih 15 igrača do 14 i 16 godina na listi Evropske Teniske Federacije. Sada je student druge godine Univerziteta Tenesi, u Noksvilu, gde nastavlja sa uspesima u američkom koledž tenisu. Za RTS govori o putu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << iz Novog Sada do Amerike, o teniskim uspesima, prednostima i manama studiranja i bavljenja sportom u Americi, planovima za budućnost i želji da zaigra na Univerzijadi u Beogradu.
Imao si značajne uspehe u Srbiji i Evropi. Kako si odlučio da dođeš u Ameriku?
Pre svega sam odlučio da dođem zbog edukacije. Tačnije, došao sam na Univerzitet u Tenesiju da studiram sportski menadžment sa velikom željom da jednoga dana postanem teniski trener. Za mene je posebno važno što Amerika nudi veliki broj predmeta koje ne bih mogao da studiram u Srbiji i daje raznolikost u edukaciji. Diploma mi nudi da se zaposlim u Americi ili u Evropi. Takođe, Tenesi kao Univerzitet pruža veliku podršku sportovima. Pruža nam izvanredne uslove za trening kao i za putovanja.
Kako je Tenesi čuo za tebe?
Tenesi je čuo za mene preko mog dobrog druga iz Pančeva koji je igrao za Univerzitet u Koloradu gde je tada radio moj sadašnji trener. Univerzitet u Tenesiju mi je ponudio stipendiju. Takođe su mi ponudili sjajne uslove za napredak kako u edukaciji tako i na teniskom planu.
Tvoje studiranje obuhvata časove na koje moraš da ideš, ispite koje moraš da polažeš i igranje tenisa za tim fakulteta. Kako izgleda jedan tvoj radni dan?
Tenis obuhvata veliki deo mog dana na fakultetu. Obično treniramo od tri do pet sati dnevno. Krećemo rano ujutru sa individualnim treninzima, posle toga idemo na časove, posle ručka obično imamo timski trening i kondicioni trening . Znači ceo dan. Posle toga još mora da se uči. Taj radni dan obično traje od 7 sati ujutru do 11-12 uveče. Ali to mi ne predstavlja veliki problem, zato što je mi je ceo dan organizovan i toliko obaveza imam da ne stignem ni da razmišljam.
Kako bi uporedio treninge u Srbiji i u Americi?
To je prvo velika razlika jer sam u Srbiji trenirao za sebe a ovde za ekipu. Rekao bih da je treniranje u Americi lakše kako zbog svih uslova koje Univeritet pruža tako i zbog timske atmosfere koja olakšava naporne treninge i pomaže da se prebrode krize.
Šta je za tebe najveća promena u odnosu na život u Srbiji? Kako uspevaš da uskladiš život dvadesetjednogodišnjaka, treninge i studiranje?
Najveća promena je radni dan od 15 sati. U Srbiji sam imao vremena za drugove dok ovde moram da mislim na svaki momenat i svaku sekundu moram da organizujem. Ja sam se konsultovao sa svojim vršnjacima koji su okusili život univerziteta u Americi pre mene i oni su mi pomogli da steknem naviku organizacije. Ja se ovde najviše družim sa igračima iz tima. Mada, Tenesi je velika škola, ima 27 000 studenata, tako se da se nađe neki prijatelj i van sporta.
Poslednjih nekoliko sedmica tvoj tim je imao značajne uspehe. Pobedili ste prvorangirani Univerzitet u Americi i popeli se na peto mesto. I tvoj rang se poboljšao, popeo si se na 20. mesto. Šta smatraš svojim najvećim uspehom u Americi?
Rekao bih da je to moja sposobnost da se uklopim u ovaj sistem i trenažni proces koji je zaista naporan. Da, tačno je da smo u poslednjih nekoliko nedelja imali zapažene rezultate. Razlog tome je naporan rad i trud koji je tim uložio u poslednje dve godine. To nije proces koji je trajao kratko. Mi smo sada najbolje rangirani sport na fakultetu.
Gledala sam vas kada ste pobedili Harvard sa 7-0. Koji je najinteresantniji meč koji si odigrao?
To je definitivno meč protiv Džordžije prošle godine. Izdvojio bih ovaj meč zato što je Džordžija bila prvoplasirana ekipa u tom trenutku i nije izgubila nijedan meč u protekle dve godine. Za tako mladu ekipu, kakva smo bili prošle godine, to je bila zaista, zaista velika pobeda. Ja sam pobedio i svoj singl i dubl i svojim delom doprineo pobedi celog tima.
Da li misliš da postaje popularno među mladim spskim teniserima da dolaze u Ameriku da igraju koledž tenis?
Da, definitvno. Pre desetak godina nije bilo puno igrača koji su se opredeljivali za studije u Americi. U posledenje dve, tri godine čini mi se da ima oko 70-80 igrača koji su ovde veoma uspešni. Mislim da im je zanimljivo da dođu jer u Srbiji nema dovoljno uslova za napredak a Univerizeti u Americi nude primamljive stipendije igračima. Te stipendije zaista pomažu napretku i razvitku igrača između 20 i 24 godine. Posle toga igrač može da se opredeli za profesionalnu karijeru, koja je veoma kompetitivna u današnje vreme, ili može da iskoristi diplomu koju je stekao na univerzitetu i zaposli se u svojoj struci.
Da li bi ti preporučio mladim teniserima iz Srbije da dođu ovde?
Mislim da je ovo sjajna prilikada da se iskusi nova kultura i novi način života. Ne mislim da je američki univerzitet za svakoga, neko više voli učenje na maternjem jeziku ili kulturu u Srbiji, ali mislim da je ovo iskustvo koje pomaže da se prošire pogledi i pomaže za buduću karijeru.
Teniski tim Univerziteta u Tenesiju je izrazito internacionalan-ti igraš sa šestoro Amerikanaca, jednim Italijanom, jednim Nemcom, jednim Australijancem i jednim Francuzom. Kako je igrati u takvoj sredini?
Zanimljivo; zato što svaki igrač ima različit temperament i mentalitet. To je pomalo i izazov za trenera da regrutuje internacionlane igrače i da sklopi ekipu koja će svakodnevno zajedno funkcionisati. Ja obnično najbolje igram sa Evropljanima, jer je ipak najmanja razlika u mentalitetu. Ali mi provodimo dosta vremena zajedno tako da smo se već navikli jedni na druge i znamo kome šta odgovara, tako da razlika u kluturi i mentalitetima ne predstavlja nikakav problem.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Imam još dve godine da završim fakultet. Posle toga mi je želja da se okušam u profesionalnom tenisu u Srbiji koja bi mi bila baza za dalji napredak. U slučaju da ne ispadne sve po tom planu, pokušao bih da se vratim u Ameriku na postdiplomske studije. Postdiplomske studije su veliki trend u Americi u poslednjih par godina i jako je teško dobiti posao bez njih. Jedna od želja mi je da učestvujem ove godine na Univerzijadi koja se održava u Beogradu. Dobio sam poziv, ali još nije sigurno. Trenutno sam na širem spisku i postoji mogućnost da dođem, ali sve zavisi od toga koliko ću morati na leto da ostanem u Americi.
