Izvor: Politika, 12.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U NATO u nezgodno vreme
Na adresu ukrajinskog rukovodstva stigle su ovih dana dve poruke. Prva – da će predstojeći samit NATO-a (u aprilu u Bukureštu) biti za Ukrajinu izuzetno uspešan i, druga – u kojoj se od vlasti u Kijevu traži da pomogne misiju SAD i alijanse u Avganistanu i u zemlju talibana pošalju dodatni vojni kontingent.
Prvu poruku odaslao je američki ambasador u Ukrajini Vilijam Tejlor, koji je sve zakitio obećanjima da će politika zapadnog vojnog saveza biti „politika otvorenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrata” za svakoga ko poželi da mu se priključi. Ukrajina je svoju kandidaturu odavno najavila. „Širokogrudost” diplomate iz SAD dobila je, međutim, svoj pravi smisao posle izjave generala Marka Vankejrsbilka koji je kao prvi korak aktivnijeg učešća u radu NATO-a naveo upućivanje ukrajinskih vojnika u Avganistan. Drugim rečima, prvo obaveze, a potom pogodnosti.
I sve to u trenutku kada je rad najvišeg zakonodavnog organa u bivšoj sovjetskoj republici – Vrhovne rade – blokiran. Između ostalog i zbog neslaganja opozicionih partija sa namerama šefa države Viktora Juščenka, premijera Julije Timošenko i predsedavajućeg parlamenta Arsenija Jacenjuka da svojevoljno ubrzaju prijem zemlje u alijansu.
Gas ili alijansa
Ne treba ni sumnjati da američki generali u Avganistanu imaju dosta problema, posebno sa popunom vojnog kadra. Uostalom, o tome nas svetske agencije obaveštavaju svakodnevno. Upravo stoga poziv Kijevu više deluje kao apel za pomoć, nego kao stvarna želja da se ova zemlja „izvede na put progresa i blagostanja”, kako joj obećavaju zagovornici blokovskog svrstavanja.
Ali, teško je oteti se utisku da Ukrajina danas ima daleko preča posla i da bi avantura sa ulaženjem u NATO mogla bilo šta u tom smislu da popravi. Već pomenuta blokada Vrhovne rade nije izazvana samo neslaganjima deputata oko vojne budućnosti zemlje. Koreni su mnogo dublji i proizvod su, isključivo, dešavanja na domaćem terenu. Koliko juče, na primer, predsednik Viktor Juščenko je morao u svoje ruke da preuzme deo poslova koji inače spadaju u nadležnost vlade i krene put Moskve na dogovor sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom o najbolnijoj tački u odnosima između dve bivše bratske države – novoj ceni gasa.
Bavljenje politikom u Ukrajini postalo je poslednjih godina prilično unosan posao. Zahvaljujući divljoj privatizaciji, sprovedenoj pod velom tranzicije, stvoreni su veliki i moćni poslovni klanovi čija je međusobna surevnjivost postala veoma važna karika i u lancu političkih odluka, posebno onih koje se donose unutar zdanja koje bi, po svojoj funkciji, trebalo da bude najviše predstavništvo narodne volje.
Prošlogodišnji vanredni parlamentarni izbori nisu u tom smislu doneli nikakav pomak. Vladu Viktora Janukoviča, lidera Partije regiona, smenila je vlada „narandžastih” na čijem čelu su ponovo Juščenko i Timošenkova, ali okolnosti u kojima se vodi ukrajinski politički život ni na koji način se nisu promenile. Prevaga vladajuće ekipe nad opozicionarima visi o koncu, a kako vreme protiče taj konac kao da se sve više tanji.
Da do konačnog pucanja nije daleko svedoči nedavni incident koji se dogodio između ministra unutrašnjih poslova Jurija Lucenka i gradonačelnika Kijeva Leonida Černoveckog, a koji zamalo što nije prerastao u pravu tuču, i to usred zdanja Sekretarijata predsednika države. U svakom slučaju, na svetlo dana je izašla činjenica da obojica pomenutih, pored redovnih poslova, rade ponešto i za ličnu korist. Problema možda i ne bi bilo da Lucenko nije zapretio da će ukoliko ceo slučaj bude „šire razmatran” povući članove svoje Narodne samoodbrane iz koalicionog bloka Naša Ukrajina–Narodna samoodbrana. Vladajuća „narandžasta koalicija” ostala bi u tom slučaju bez parlamentarne većine, čime bi širom bila otvorena vrata za povratak na vlast „janukovičevaca”.
Samovoljni partneri
U takvim okolnostima pozivanje na članstvo u NATO samo znači dolivanje ulja na vatru. Pripadnici opozicione Komunističke partije već su zapretili da će produžiti blokadu parlamenta ukoliko takva inicijativa uopšte dospe pred deputate. Podsetimo, prema važećem zakonu, ukoliko blokada Vrhovne rade potraje 30 dana, šef države može da je raspusti i raspiše nove, opet vanredne, izbore.
Juščenku neće biti lako da održi red u kući, pogotovo kad, osim sa samovoljnim koalicionim partnerima, mora da se nosi i sa novom cenom gasa, sa jedne strane, i pozivima u Avganistan, sa druge. Njegov drugi pokušaj da zemlju vodi sa Julijom Timošenko kao premijerom pokazuje iste slabosti koje su ih pritiskale u vreme prve saradnje, neposredno po okončanju „narandžaste revolucije” početkom 2005. Ali, istini za volju, takvih je naznaka bilo još pre nekoliko meseci. Trebalo ih je poslušati.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 13.02.2008.]
