Izvor: Politika, 28.Nov.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuda pretučenih žena na Balkanu
U dominantno patrijarhalnom okruženju, žena koja izbaci iz kuće nasilnog supruga često se suočava otvorenim neprijateljstvom suseda i porodice
Bukurešt – Kada je podnosila zahtev sudu da se njenom bivšem suprugu zabrani pristup u nekadašnji zajednički dom, `Marta` nije mnogo razmišljala o mogućim reakcijama prijatelja i suseda u mestu Targu Mureš, u centralnoj Rumuniji. Uvek kada bi se `Jon` pijan vratio kući i ponovo napravio lom, susedi bi se okupili u hodniku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ispred njihovog stana i pozvali policiju.
Međutim, kada je u decembru 2005. godine Marta konačno odlučila da ga izbaci iz stana, odnos suseda se iznenada promenio. Mada su bili zvanično razvedeni već osam meseci, Marta ga nije izbacila iz stana jer joj je obećao da će se dobro vladati. Međutim, dato obećanje nije ispunio.
Marta je jednog dana obavestila susede da će da promeni bravu na vratima dok je Jon na poslu. Kada se iste večeri pijan vratio kući i shvatio da ne može da uđe u stan, Jon je počeo da urla i šutira ulazna vrata. Marta i njena dva sina su se uplašili, ali pretpostavljali su da će, kao i toliko puta do sada, ubrzo da stigne policija.
„Neko ih je sigurno već pozvao”, mislila je Marta, danas žena u poznim četrdesetim godinama (njeno ime je u ovom članku promenjeno kako bi se zaštitio njen identitet).
Naslonjena na ulazna vrata, pitala se zašto policajci ne dolaze. Pošto ohrabrujućeg zvuka policijskih sirena nije bilo, rekla je dečacima da pozovu policiju i nastavila da pridržava vrata. Policijska patrola je ubrzo stigla. Tek kada su policajci poveli Jona napolje, Marta je primetila da niko od suseda nije izašao u hodnik. I ne samo to. Dok je policija izvodila Jona iz zgrade, Martina najbolja prijateljica, komšinica sa kojom je svako jutro pila kafu, istrčala je iz stana i počela da viče.
„Zašto se mešate?” vikala je za policajcima. „Taj siroti čovek je izdržavao ovu porodicu dvadeset godina, da bi ga kurva sada izbacila napolje. Ništa bolje nije ni zaslužila”.
Martina priča o dramatičnom odbacivanju od strane prijatelja i porodice nije ništa neuobičajeno u patrijarhalnoj Rumuniji. Žene koje traže pomoć spolja da bi izašle na kraj sa nasilnim muževima mogu da uživaju simpatije kao žrtve, ali čim izbace nasilnika iz kuće, saosećanje okoline nestaje.
Prema nalazima studije Ministarstva zdravlja o reproduktivnom zdravlju iz 2004. godine, 28 odsto rumunskih žena starosti od 15 do 49 godina izjavljuje da su tokom prethodne godine bile izložene fizičkom, seksualnom ili verbalnom nasilju od strane partnera. Ipak, vrlo mali broj ovih napada ikad stigne do policije i zvaničnih statistika.
Kao što ističe rumunska Nacionalna služba za zaštitu porodice (NSZP), koja je u julu 2010. godine ugašena zbog nedostatka finansijskih sredstava, u ukupnoj populaciji od 21,3 miliona ljudi policiji se godišnje prijavi između 8.700 i 11.500 slučajeva porodičnog nasilja.
Ako su podaci Ministarstva zdravlja tačni, to znači da se policiji prijavljuje samo manji deo ukupnog broja slučajeva nasilja. Prema podacima NSZP, od svih prijavljenih slučajeva, oko dva odsto se završi razvodom. U svim ostalim slučajevima žene se vraćaju nasilnim partnerima.
Takvi statistički podaci ne iznenađuju Elenu Mikeu, psihološkinju specijalizovanu za rad sa žrtvama porodičnog nasilja u Istočnoevropskom institutu za reproduktivno zdravlje (IIRZ) u Targu Murešu, mestu u kojem Marta živi.
„Žrtve porodičnog nasilja često strahuju kako će reagovati njihova porodica i prijatelji ako odluče da nasilnog muža ostave ili ga izbace iz kuće”, kaže Mikeu.
Centar za borbu protiv porodičnog nasilja, koji radi u okviru IIRZ, zbrinjava zlostavljane žene poput Marte još od 2003. godine. U njihovom utočištu sa deset kreveta boravilo je više od hiljadu žena, koje ovde mogu da dobiju i usluge psihološkog savetovanja, pravnu pomoć i porodičnu terapiju, ako je zatraže.
Marta je ovamo prvi put došla 2003. godine. Želela je da izađe iz braka sa nasilnikom. Pravna pomoć koju je tamo dobila pomogla joj je da započne postupak za razvod braka. U aprilu 2005. godine vratila se u utočište pri Institutu sa pravosnažnom sudskom odlukom o razvodu braka i dovela svoja dva dečaka. Raspitala se kod sudskih službenika kada će presuda da bude dostavljena mužu i odlučila da dan ranije izađe iz kuće, da ne bude prisutna kada mu uruče obaveštenje.
U utočištu su proveli tri meseca. Niko nije znao gde su. Sigurnost koju je Marta tamo imala dala joj je duševni mir potreban da ostane odlučna u nameri da se razvede od Jona. Situacija se promenila nakon što se vratila kući i dozvolila bivšem suprugu da se ponovo useli pod isti krov.
Vladavina patrijarhata na Balkanu
Prema podacima Fonda Ujedinjenih nacija za populaciju (UNFPA), svaka treća žena na planeti je žrtva nasilja. Ova pojava je naročito izražena u društvima u kojima žene trpe zbog niskog društvenog statusa i uskraćivanja prava.
Zapadnoevropske zemlje u kojima postoje efikasni sistemi za zaštitu žrtava i kažnjavanje počinilaca, kao što su Francuska i Austrija, imaju znatno više uspeha u suzbijanju ove pojave.
Na patrijarhalnom Balkanu, situacija se razlikuje od jednog do drugog regiona. Inicijativa je najčešće u rukama civilnog društva, budući da državni organi ne pokazuju previše interesovanja za sudbinu zlostavljanih žena. Vlade balkanskih zemalja često ne sprovode ni one propise koje su same donele.
Izvan mesta kao što je Targu Mureš, mali broj Rumunki ima prilike da koristi usluge pravne pomoći i psihološkog savetovanja. Zbog nedostatka novca, Rumunija je pre dve godine ukinula telefonsku SOS liniju za pomoć ženama u nevolji.
Broj utočišta za žene takođe se smanjuje. Rumunija je 2007. godine imala 49 utočišta sa 400 kreveta, a danas samo desetak utočišta koja vode nevladine organizacije. Prema podacima, 98 odsto Rumunki koje prijave nasilno ponašanje supruga na kraju se vrate svojim partnerima. Ali, ta brojka bi svakako bila manja ako bi žene imale pristup utočištima i savetovalištima.
Teodora Bozdog, psihološkinja i savetnik u IIZR, kaže da se više od polovine žena, koje po dolasku u utočište u Targu Murešu prođu kroz savetovanje, ne vraća nasilnim partnerima. Neke od njih uspeju da ubede muža da se podvrgne terapiji za kontrolu agresivnosti koja, kako ona kaže, donosi trajne promene u ponašanju. Ipak, većina onih koje odluče da se vrate partneru, ranije ili kasnije ponovo završi u utočištu.
Francuska taktika odvraćanja
U Francuskoj, gde je država posvećenija zadatku iskorenjivanja porodičnog nasilja, slika je drugačija. Uspeh Francuske u borbi protiv zlostavljanja počiva na edukaciji i javnim debatama na temu porodičnog nasilja.
Takav uspeh potvrđuju i statistički podaci. Za razliku od Rumunije i Srbije, gde je nasilju bila izložena svaka treća žena, u Francuskoj nasilje prijavljuje tek svaka deseta, kaže Anita Tostivin, iz Nacionalnog centra za informisanje o pravima žene i porodice (CNIDFF).
„Porodično nasilje se u javnosti danas doživljava kao nešto neprihvatljivo. Niko više ne odvraća pogled”, kaže ona.
Kao najveća nevladina organizacija koja radi u ovoj oblasti, CNIDFF koordinira 114 organizacija širom Francuske i obezbeđuje pomoć za 440.000 lica svake godine. U Francuskoj nisu potrebna velika izdvajanja za utočišta jer je zakonom regulisano da policija izbaci nasilnog supruga iz stana čim dobije prijavu.
Drakonske kazne odvraćaju potencijalne zlostavljače. Muškarac za koga se utvrdi da je makar i pretio partnerki nasiljem može da bude kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 75.000 evra i zatvorskom kaznom od pet godina.
Austrija se nalazi na pola puta između Francuske i Balkana, kako geografski tako i u pogledu rešavanja problema nasilja prema ženama. Danijela Almer, iz Austrijske ženske kuće u Beču, mreže informativnih centara i utočišta, veruje da je svaka peta žena u Austriji bila izložena nasilju u porodici.
Godine 1997. donet je zakon kojim se nalaže hitno izbacivanje nasilnika iz porodičnog doma na period od dve sedmice od dana dostavljanja prijave policiji. Kao i na Balkanu, žene koje su na ovakav način izbacile muškarca iz kuće, u početku su nailazile na osudu društva. Ali u Austrijskoj ženskoj kući kažu da se i to menja. Danijela Almer tvrdi da se žene u Austriji više ne suočavaju sa odbacivanjem zbog toga što su potražile pomoć spolja.
Na Balkanu još nema znakova takve revolucije. Skromna sredstva izdvojena za zaštitu zlostavljanih žena sve su manja, utočišta se zatvaraju, a ljudi i dalje odbijaju da porodično nasilje shvate kao problem koji zahteva pažnju javnosti.
Ipak, i na Balkanu stavovi počinju da se menjaju, makar i sporo. Tabu razbijanja porodice nije više tako snažan.
Sorana, žena u poznim dvadesetim godinama, zamalo nije izgubila život od ruke svog bivšeg partnera krajem prošlog decembra. Napao ju je nožem na ulici u prisustvu njihovo troje dece.
Stavovi njenih prijatelja i porodice sada su sasvim drugačiji. Po prvi put su uvideli stvarne razmere nasilja i zlostavljanja kojem je bila izložena, objašnjava ona. U vreme napada, već dve godine je bila odvojena od partnera i sama je podizala decu.
„Kada sam ga ostavila, svi su mi govorili da je trebalo da ostanem s njim zbog dece, da neću moći sama sa njih troje i da u svakom braku ima svađa”, seća se Sorana.
„Nisu znali šta se događa u našoj kući”, kaže ona. „Stidela sam se da govorim o prebijanjima i strahu u kojem sam živela”.
Posle pokušaja ubistva, Soranini prijatelji i porodica prestali su da je ubeđuju da treba da ostane sa svojim čovekom, bez obzira na cenu. I pored finansijskih teškoća koje ima, kaže da joj je ovako bolje. „Ako sam njega uspela da preživim, onda ću sve preživeti”, kaže ona.
* Članak je napisan kao deo Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, programa fondacija Robert Boš, Erste i Balkanske istraživačke mreže
Đeorđiana Ilije
objavljeno: 29.11.2010.
.jpg)
