Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Golovi na sudu
Još pre Drugog svetskog rata bilo sumnji u ishode utakmica u našem fudbalskom prvenstvu. – Priznanja golmana Željezničara Ranka Planinića i Sarajeva Refika Muftića otkrila da se plaća za bodove. – Neuspeo pokušaj predsednika FSJ Slavka Šajbera
Hapšenje predsednika Fudbalskog kluba Vojvodine Ratka Butorovića daje potvrdu onima koji su smatrali da u našem fudbalu nisu čista posla. Takvih je, doduše, bilo još pre Drugog svetskog rata.
Prvi put se o prodaji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bodova opširno pisalo posle utakmice Slavija (Sarajevo) – BSK (Beograd) 0:1 odigrane 25. avgusta 1935. Tada je neki Tomo Bošnjak posetio beogradske redakcije i ispričao im da je rezultat dogovoren da bi BSK postao prvak. Naveo je i da je za sarajevski klub, za koji se šuškalo da je je filijala BSK-a, igrao Vojin Vidović, a ne, kako je objavljeno, Veljko Bajagić. Po njegovom obrazloženje to je urađeno za svaki slučaj da utakmica može zbog tog propusta da bude registrovana za beogradske „plave”, ako se desi da se na igralištu iz ko zna kog razloga ne ostvari dogovoreno. Oba kluba su, kao što je običaj u takvim prilikama, opovrgli optužbe o lažiranju. Pritom su iz Slavije zabunu oko prezimena objasnili verovatnom omaškom onoga ko je novinarima diktirao sastave (u to vreme igrači nisu imali brojeve na dresovima). Na tome se čitava stvar i završila.
U socijalističkoj Jugoslaviji je retko koje prvenstvo prošlo bez „repova”. Malo-malo, pa se lažiralo, od najnižih do najviših liga.
Po tvrdnji iz zagrebačkog Dinama već u prvom kolu prvog posleratnog šampionata njihov klub je bio oštećen. Njihovi fudbaleri su 25. avgusta 1946. završili u Titogradu utakmicu protiv Budućnosti uvereni da su pobedili s 3:2, a tek su kasnije, u vozu, saznali da im je poništen poslednji gol, jer se navodno ispostavilo da je sudiji stao sat, zbog čega se igralo više od 90 minuta. Po njihovom tumačenju razlog je bio političke prirode, jer je utakmicu gledao predsednik crnogorske vlade Blažo Jovanović, pa nije bilo zgodno da njegov tim izgubi.
Ipak, prave afere su počele šezdesetih godina i to nije bilo rekla-kazala. Prvu takvu je izazvao golman sarajevskog Željezničara Ranko Planinić. On je napismeno priznao da je njegov klub pomogao splitskom Hajduku i zagrebačkoj Trešnjevci da ostanu u Prvoj ligi. Sarajlije su 31. maja 1964. izgubile u Splitu (4:0), a 7. juna, u pretposlednjem kolu, prepustili Zagrepčanima bod (3:3).
Disciplinski sud Fudbalskog saveza Jugoslavije je 27. avgusta 1965. izrekao presudu. Željezničar, Hajduk i Trešnjevka su izbačeni iz Prve lige. Funkcioneri Željezničara, među kojima i predsednik kluba Nusret Mahić, doživotno su isključeni iz fudbala, a fudbalerima Ivanu Osimu i Dragu Smajloviću je zabranjeno da igraju fudbal godinu dana. I rukovodioci Hajduka na čelu s predsednikom Josipom Koštom su takođe doživotno odstranjeni iz fudbala, a ta sudbina je zadesila dva člana Upravnog odbora Trešnjevke, dok je protiv njihovog predsednika Ivana Bačuna i tehničkog rukovodioca Marjana Matančića pokrenut disciplinski postupak. Deblji kraj je izvukao i generalni sekretar Dinama Oto Hofman, jer je posredovao da Željezničar pomogne Trešnjevci. Doživotno su kažnjeni i treneri Hajduka i Željezničara u to vreme Milovan Ćirić i Vladimir Konjevod, a Planiniću je, verovatno zato što je, sadašnjim rečnikom kazano, bio svedok-saradnik, sve oprošteno.
– Čistu savest nema nijedan klub Prve lige. Duboko sam uveren da bi svi klubovi Prve lige trebalo da iskuse slične kazne, – tvrdio je u „Sportu” od 30. avgusta 1965. novi predsednik Željezničara Božidar Čalović, koji nije imao razumevanje za obustavljanje postupka protiv Planinića pošto je gledao utakmicu s Trešnjevkom. – Bio je to susret pun obrta. Planinić je primio tri gola na jedftin način i kod posmatrača gledalaca ostavio sumnjiv utisak. U Splitu je primio četiri gola i prema pričanju fudbalera bar polovina ide na njegovu dušu. Zato se s pravom pitam: kako je moguće da FSJ skine suspenziju golmanu Planiniću?
U ime Disciplinskog suda njegov predsednik Svetozar Savić je saopštio da je za utakmicu u Splitu plaćeno milion i po dinara (novine su tada koštale 40 dinara), a za onu u Sarajevu pet miliona što su dali funkcioneri Trešnjevke zaposleni na Zagrebačkom velesajmu. Kasnije su kazne ublažene i možda je to bio razlog što je već 1969. buknula nova afera o kupoprodaji bodova.
Opet je stvar obelodanio golman i opet je jedan sarajevski klub bio uvučen. Golman Sarajeva Refik Muftić je prijavio da mu je uoči utakmice s Olimpijom nepoznati čovek ponudio pare da propusti gol ili napravi penal. Uzeo je, po savetu milicije i kluba, 2.000 novih dinara, ali je njegov klub pobedio 17. novembra 1969. s 4:1. Sam Muftić je pre kraja utakmice napustio igru, jer mu je u sudaru s fudbalerom Ljubljančana Radoslavom Bečejcem slomljen nos. Kola su se slomila na Antonu Franetiču, članu uprave Olimpije i službeniku Ljubljanske kreditne banke i štedionice. Međutim, i to je kasnije zataškano, pa je samo četiri godine kasnije izbila afera „bunde".
U kvalifikacijama za ulazak u Prvu ligu subotički Spartak je na penale izbacio titogradsku Budućnost 16. jula 1972, a posle toga je novi prvoligaš odveo sudije (Strezo Trpkovski, Đorđe Simonovski i Goce Popov) u razgledanje magacina fabrike konfekcije „Železničar” odakle su oni izašli s odelima, ženskim bundama, itd. Na redovnom sudu, 16. marta 1974, fudbalske sudije su zbog mita poslate iza rešetaka, ali je došlo do žalbe, pa su presude postale uslovne. Plaćenje bundama je imalo širi zamah, pa se tako pričalo da njima nije odoleo ni najbolji naš sudija u to vreme Milivoje Gugulović. U januaru 1974. je protiv njega obustavljen postupak, ali je izgleda ipak platio ceh, jer je, navodno, već bio viđen da sudi finale Svetskog prvenstva te godine u Zapadnoj Nemačkoj. To nije bila kombinacija bez pokrića, jer je godinu pre toga sudio finale Kupa šampiona Ajaks – Juventus u Beogradu (1:0).
Ipak, najveća afera oko nameštanja rezultata je izbila 1986. kada je tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Slavko Šajber poništio celo poslednje kolo i naložio da se ono ponovo odigra. Partizan, koji je te sezone vodio do poslednjeg trenutka očajničku borbu za prvaka s Crvenom zvezdom, odbio je da se povinuje Šajberovoj odluci, pa nije izašao na novi okršaj s Željezničarom. U redovnom terminu su „crno-beli” kod kuće pobedili s 4:0, a Crvena zvezda kao gost Sarajevo istim rezultatom. Na osnovu tih rezultata Partizan je imao za jedan jedini pogodak bolju gol-razliku i osvojio titulu. Ona mu je oduzeta i u novo prvenstvo je ušao s kaznenim bodovima, ali se žalio i 1987. je Sud udruženog rada presudio u njegovu korist.
Kako je mafija puštala korene kod nas, kako su čak i ubistva postojala uobičajena pojava, tako se i u fudbalu s para, bundi i sličnih sredstava podmićivanja sve više prelazilo na pretnje razne vrste. Sada su, po navodima policije, ponovo pare u opticaju. Ali, to nije naš izum. Sve je počelo, koliko je poznato, u samoj kolevci fudbala Engleskoj i to 1905. Tada je jedan od najboljih fudbalera tog doba Velšanin Bili Meredit kao igrač Mančester sitija s deset funti pokušao da podmiti jednog igrača Aston Vile iz Birmingema. Mereditu je zbog toga zabranjeno da se godinu dana bavi fudbalom, a po isteku kazne, za koju je tvrdio da je nevin osuđen, prešao je u Mančester junajted.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 01/01/2008]
