Izvor: Politika, 15.Jul.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko ubija u Siriji
Ko sve puca u Siriji, sa kojim uverenjima i u čije ime“, pitanja su koja se neminovno nameću svakome ko malo dublje začeprka po vestima koje prate sve što je u vezi sa sirijskim predsednikom Bašarom al-Asadom ili njegovim protivnicima. Da li se rat nepredviđeno odužio, ili je svetska javnost u startu brifovana tako da svoju naklonost bezrezervno stavi na stranu pobunjenika, možda i nije važno. Činjenica je da iz ove bliskoistočne zemlje sve više pristižu vesti da civili koji tamo ginu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nisu uvek civili, kao i da „dobri momci“, pod čime se na Zapadu obavezno podrazumevaju Asadovi protivnici, ne zaslužuju baš uvek navedeni epitet.
Ukratko, juče je američki dnevnik „Njujork tajms“ preneo da je „ono što su lokalni aktivisti nazvali „masakrom civila” u noći između četvrtka i petka u Tremsehu, u blizini centralnog grada Hama u Siriji kada je, prema nekim izveštajima, pobijeno više od 200 civila, najverovatnije, bio sukob između sirijskih vojnika i dobro naoružanih vojnih dezertera”.
Dan ranije, „Amnesti internešenel” je izneo tvrdnju da neke pristalice opozicije pribegavaju brutalnim taktikama u borbi protiv pripadnika snaga bezbednosti. „Oni privode ljude, videli smo dokaze da ih tuku, a u nekim slučajevima i ubijaju”, izjavila je jedna aktivistkinja ove grupe.
Tragično u sirijskoj drami je i to što „informacije sa terena” u kojima se navode mesta sukoba, razmere razaranja, broj poginulih i ranjenih stižu, u stvari, iz – Londona. U situaciji kada i najugledniji svetski mediji ističu da nemaju svoje izveštače sa svih delova sirijskog ratišta, poverenje u samo jedan izvor informacija često biva kontraproduktivno.
U tom smislu i pritisak samo na jednu stranu da okonča sukobe teško da može da rezultuje pravim mirom. Jer u Siriji, kako pokazuju sve analize, ne ratuju samo dve strane. Tačnije, opozicija koja za cilj ima, pre svega, svrgavanje režima aktuelnog predsednika Asada, nije dovoljno homogena da bi, ukoliko i ostvari svoju nameru, mogla kormilo zemlje da preuzme sa autoritetom koji bi garantovao da se rat neće vratiti čim prođe pobednička euforija.
Na sirijskoj drami se na najbolji način ogleda i nespremnost međunarodne zajednice da učini sve što je neophodno ne bi li prekratila nasilje koje je, kako se navodi, do sada oduzelo preko 17.000 života. Razlog za to svakako je želja zapadnih zemalja, a pre svega SAD, da svoj uticaj u bliskoistočnom regionu podignu na takav nivo koji bi im omogućio da iz igre izbace tradicionalnog Sirijskog partnera – Rusiju.
Podsetimo, zvanični Damask svoje najjače uporište ima upravo u Moskvi. Reče je, pre svega, o ekonomskoj saradnji ali ne treba smetnuti s uma i da su Rusija i Sirija, pre neku godinu, potpisale ugovor o isporuci ruske vojne tehnike sirijskim snagama vredan preko 5 milijardi dolara. Taj dogovor još je na snazi. Upravo stoga, na uvođenje oštrijih sankcija Siriji u Moskvi gledaju kao na udar na poslovne interese Rusije.
U Pekingu, takođe, nisu skloni puštanju Bašara al-Asada „niz vodu” i, u tom smislu, podržavaju stavove Rusije u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Drugim rečima, stvorena je situacija u kojoj ni jedna „oštrija” odluka najvišeg međunarodnog tela, a koja bi se ticala Sirije, ne može da dobije „zeleno svetlo”.
Pitanje koje se, takođe, nameće je: ko i kako naoružava sirijske opozicionare. Kada je reč o armiji Asada stvari su, kako smo već naveli, prilično jasne. Sa druge strane, međutim, ima mnogo nepoznanica. Iran, u tom smislu, optužuje zapadne i arapske zemlje. A sve više je u upotrebi naoružanje koje teško da može da se pokupi po kućama. U pitanju su primerci kojima je moguće naneti veliku štetu. I ljudima i objektima. Takođe, borci protiv Asada ne idu „glavom kroz zid”, nije reč o neregularnim skupinama bez ikakve ideje kako se i na koji način ratuje. Samo je pitanje vremena kada će pomenuti i konačno shvatiti da je zajedništvo najjače oružje za ostvarenje ratnih i ostalih ciljeva.
Ali, vratimo se Savetu bezbednosti UN, tačnije njegovim stalnim članicama. U situaciji kada su, takozvane, ideološke razlike iz vremena „hladnog rata” odavno za nama, preostaju samo – pojedinačni interesi. Na žalost, kako izgleda, u slučaju Sirije najmanje su u pitanju interesi tamošnjeg naroda. Teško je stoga verovati da će današnji dolazak u Moskvu specijalnog izaslanika UN i Arapske lige Kofi Anana mnogo šta promeniti.
Jer, kako navode ruski izvori, nije dovoljno što Moskva podržava mirovni plan bivšeg čelnika UN za diplomatsko-političko rešenje krize u Siriji. Ta podrška očekuje se i od drugih.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 16.07.2012
