Izvor: Blic, 18.Jan.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlatiborska brda od pršute
Juče oko podne, sredovečni Beograđanin, pošto je dobro „natovaren" pršutom i drugim đakonijama napustio sajamsku šatru, ubeđivao je porodicu da svrate na jagnjetinu. Ukućanima se žurilo da posle zimovanja na Zlatiboru nastave put Beograda, ali ispostavilo se da su argumenti glave porodice bili neoborivi. „Doći u Mačkat, a ne kupiti pršutu i ne probati jagnjetinu, isti je propust kao posetiti Pariz, a ne videti Ajfelovu kulu i prošetati Jelisejskim poljima", kazao je on >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pedagoški, otkrivajući naglas tajnu Mačkata.
Minhen ima Birfest, Milano je prestonica pice i modnih pista, Rio ima karneval, a malo srpsko selo podno Zlatibora, Mačkat, raštrkano i ispresecano kaljavim puteljcima pravo je kraljevstvo pršute. Iako ničim ne podseća na metropole, Mačkat ljubomorno slavi svoju svetkovinu – manifestaciju poznatu kao Pršutijada.
Devetu godinu zaredom, čuveno selo od četvrtka do juče bilo je domaćin Sajma suhomesnatih proizvoda, i to ne bilo kakvih, već onih tradicionalnih, čija se veština izrade neguje generacijama. Hiljade posetilaca koji su obišli Pršutijadu iz porte crkve Svetog Ilije, gde se Sajam održava, izašli su odavde punih kesa i stomaka i desetkovanih novčanika. Niko nije mogao da odoli da ne pazari pršutu, kobasice, slaninu, ovčiju stelju, a još teže je bilo odupreti se mirisu mlade jagnjetine pečene na žaru koja prosto mami na nimalo jeftin ručak. Pa kada se na te mačkatske blagodeti nadoveže truba koja zvucima navede u kafanski merak, eto neizbežnog troška, ali dobrog provoda.
Od petnaest proizvođača koji su se ovoga puta takmičili na Pršutijadi, stručni žiri i četvrtu godinu zaredom za pobednika je izabrao Miliju Brkovića, poljoprivrednika iz obližnjeg Kačera. Kralj pršute ne nosi krunu, već šajkaču, a njegovi proizvodi ocenjeni su sa tri velike zlatne, jednom zlatnom i tri srebrne medalje.
– Nema tu puno mudrosti! Bog nam je dao klimu a mi sačuvali recepturu sušenja mesa koja se primenjivala ovde od pre naših pradedova. Pa ako još kupiš dobru stoku i spreman si da radiš od jutra do sutra, ni pršuta ni ostalo ne može da bude loše – veli deda Milija.
– Pršuta i ostale mesne prerađevine znatno su doprinele razvoju ovog ali i okolnih sela. Od pre desetak godina sve se više ljudi ozbiljnije bavi ovim poslom. Dosta novca je uloženo u izgradnju klanica, sušara i ostalih objekata neophodnih za ovaj posao. Proizvoditi meso i održavati visok kvalitet na način kao što se to u Mačkatu radi, znači danonoćno angažovanje cele porodice i puno odricanja. Pršutijadu više shvatamo kao zahvalnicu Mačkatu koji je stvorio prepoznatljiv brend, nego priliku da zaradimo, mada su mnogi od proizvođača koji su mogli da odgovore kvalitetu tokom ova tri dana dogovorili brojne poslove za vlasnicima hotela i trgovinskih lanaca – priča za „Blic nedelje" Milena Šopalović, jedna od izlagača na Pršutijadi.
Strpljivo je juče mladi Mačkaćanin Dušan Stojanović za svojim štandom objašnjavao neupućenom gostu iz Banata posebnost mačkatskog mesa, začuđenom što pod sajamskom šatrom nigde ne vidi barenu slaninu i debele vojvođanske kobasice.
– Vidiš, Lalo, nije to isti pos’o. Mi to radimo drugačije! Ja sam peto koleno u familiji koji suši meso po tradicionalnoj recepturi. Meso od stoke koja se napasa na zlatiborskim pašnjacima dobro usolimo pa sušimo na dimu od bukovine. Cela procedura traje tridesetak dana, a u našim proizvodima nema ničeg drugom osim mesa i soli – objašnjavao je mlađani Stojanović.
Prvi put se dogodilo da je Mačkat svoju svetkovinu dočekao bez sajamskog popusta. Tako su se ovih dana goveđa i svinjska pršuta prodavale po ceni od 1.300 do 1.500, kobasica za 700, slanina za 700–800, a stelja za 1.200 dinara. Neki od izlagača kažu – kriza se oseća, pazari su tanji, oni drugi pak čukaju u drvo, tvrde – dobro smo prošli.
Đakonije iz svoje sušare doneo je na Pršutijadu i Željko Filipović. Uvidevši put koji je Mačkatu trasirala pršuta, Željko je pre nekoliko godina napustio posao na državnim jaslama, vratio se u selo i posvetio poslu koji su započeli njegovi preci.
– Misle ljudi, blago nama pršutarima, lepo živimo. Ono, jeste da se može zaraditi ali sve je teže i teže. Mi bismo voleli da meso možemo da prodamo jeftinije, ali to je u ovim uslovima nemoguće. Stoka je skupa u nabavci, malo je ima, naročito goveda. I u našem poslu kriza se oseća, puno ljudi pršutu kupi samo za krsnu slavu, Božić i Novu godinu – kaže Filipović.
Slavu Mačkata osim sušenog mesa pronosi i pečena jagnjetina. Dole ispod crkve Svetog Ilije nalazi se stari put na kome je načičkano sedam, osam restorana koji se svog enterijera ne bi postideli ni pred uglednim prestoničkim kafanama, a čiji je glavni specijalitet zlatiborsko jagnje. Zato Mačkat, uz pseudonim „prestonica pršute" ima još jedan nadimak – „dolina kad jaganjci utihnu".
