Izvor: Politika, 16.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koprivna – na vetrometini ratova
Austrougari i Turci razmeđili su u Koprivni kod Sanskog Mosta posle Prvog svetskog rata. To isto uradili su u Drugom svetskom ratu Italijani i Nemci, a posle građanskog rata u BiH i Srbi i Bošnjaci
Koprivna – Sva tri poslednja rata nemirnog bosanskohercegovačkog vilajeta završavala su u Koprivni, naseobini koja se privila uz magistralni put što od Prijedora vodi prema Sanskom Mostu. Starina Stevo Trkulja divani kako su, za Prvog svetskog rata, u Koprivni prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razmeđili Turci i Austrougari.
– Dva velika carstva su se tukla da bi im na kraju Koprivna bila kamen međaš. U Drugom svetskom ratu u Koprivni su se razdelili Talijani i Nemci, da bi nam najcrnje bilo u poslednjem, Otadžbinskom ratu, kada je Koprivna, po nalogu mudraca iz Dejtona, prvo pripala muslimansko-hrvatskoj federaciji, da bi, nakon teških pregovora, naše selo bilo vraćeno Republici Srpskoj gde joj je i mesto – priča Stevo.
Koprivljani su, odmah po potpisivanju dejtonskog mirovnog dokumenta i okončanju rata, krenuli u borbu za dedovinu.
– I uspeli smo. Koprivna je pripala Republici Srpskoj, dok su Velečevo i Dubočani, u ključkoj opštini, postali deo Federacije BiH. Trud nam se i te kako isplatio – ponosno će Vladimir Trkulja.
Uz granicu koja je u Koprivni, za malo pa celo stoljeće, delila zaraćene strane, selo je na svoj način podelila i muzika.
– U delu sela koji se naslanja na među Republike Srpske i Federacije BiH, seljani pevaju na „suhački” način, dok drugi deo Koprivne neguje Rasavačku pesmu blisku kozaračkim ojkačama. Mi pevamo na oba načina jer su i jedan i drugi deo našeg folklora. Isti smo, pevali mi na suhački ili rasavački način – kaže Vladimir Trkulja.
Koprivna je jedino mesto u Bosni i Hercegovini u koga su se iz izbeglištva vratili sve njegovi predratni stanovnici.
– Popisa nam ne daju Bošnjaci, ali smo ubeđeni da danas imamo i više stanovnika negoli pre rata, pošto je daleko više rođenih od onih koji su poratnih godina u Koprivni umrli – nastavlja Trkulja.
Pre rata u Koprivni je bilo stotinak zaposlenih, uglavnom u Sanskom Mostu, gde je bilo i sedište opštine. Danas je ovde tek dvadesetak stalno zaposlenih koji do svojih radnih mesta svakodnevno vozare. Međutim, do radnih mesta srpski povratnici su došli na svojim domaćinstvima i plodnoj zemlji koja malo kada izda.
U Koprivni je danas isto stanovnika kao i pre stotinak godina. Tada je, kažu knjige, u naseobini bilo pedesetak dimova sa oko trista pedeset duša. Među njima „sedamdesetak složnih i samo jedan nesložni brak”.
U Koprivni je, partijskim dekretom, pre pedesetak godina prekinuta eksploatacija uglja, a davno pre i lekovite vode na izvorištu Slatina.
– Sa ovog vrela su buradima odvozili kiselu vodu i na bečki dvor. Kažu da je bila lekovita. Niko je od nas nije ispitivao. A trebalo je. Ko zna možda bismo i od toga imali neke koristi – na kraju će Vladimir Trkulja.
I u Koprivni danas neko novo vreme. Međuentitetska linija razdvojila dva naroda koji se leti okupe oko jedne reke. „Sane river” kako je nazva pesnik Boro Kapetanović.
– Tamo oni, a mi na drugoj obali. Mlađi se kupaju, a mi stariji pecamo. Kao nekad. Viđamo se i sa muslimanima, danas Bošnjacima, koje smo poznavali i pre rata. Pozdravimo se, poneku i prozborimo. Ne smetamo jedni drugima. Ima mesta i za nas i za njih. Da je u Bosni kao u Koprivni ova zemlja bi već odavno bila u Evropi. Ovako, sve je do političara – kaže na kraju starina Stevo Trkulja.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 17/07/2008]
