Izvor: Glas javnosti, 05.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umreh, bolan, gladan
Dragan Krpić (50), ložač iz Železare u Varešu, trinaest godina posle Dejtona još debelo, svakodnevno, plaća račune bosanskog rata, iako on sam izbijanju tog rata nije doprineo ni jednu jedinu mrvicu. Pre rata imao je sve - kuću, posao, poštovanje, društvo, budućnost, sad nema ništa. U drvenoj baraci naselja Nezuci iznad Drine, kraj Višegrada, 13 godina posle rata, Dragan sanja koru hleba.
- Umreh, bolan, gladan! Nemam ništa! Ni posao, ni kuću, ni ženu, ni decu, ni para, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ni sapuna, ni čarape, ni ćebe, ni kaput, ni šporet, ni koru hleba... Radio bi ceo dan za jedan ručak i da se okupam ko čovek, nema ni to...
Drvene barake izbegličkog centra u Nezucima velika su srpska tuga danas.
OD KREVETA DO VRATA
Vojka Jokić (83) živi sama u Nezucima. Ona i muž Boško, nekada, imali su veliku kuću, voćnjak, bili svoji ljudi, radovali se životu, Boško umro pre 16 godina, ona je od tada sama.
- Mogu jedino od kreveta do vrata... Bole me noge, leđa... Molim Boga da me uzme, on neće... Imam malo penzije, ovi mlađi poslušaju me pa mi kupe koji krompir, jaje, zrno pirinča... Srećom, sad imam struje pa mi radi grejalica - kaže starica u svom onom jadu na obali Drine.
RAT JE BIO BOLJI
- Za vreme rata bilo je bolje. Tada smo verovali u budućnost, nečemu se nadali! Vidi nas danas - ni posla, ni kore hleba, ni svog krova. Živimo od onoga što zaradimo berući grožđe po Crnoj Gori - opisuje svoju tugu Radan Kilibarda (54) iz Konjica, koji u jednoj od baraka živi sa suprugom Slavojkom i sinom Zoranom.
