Izvor: Politika, 07.Dec.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle Iraka ne postoji reč „teško”
Kada fotografišete scene stradanja, na prvom mestu su briga za ličnu bezbednost, a emocije dolaze kasnije, kaže Dušan Vranić, fotoreporter agencije AP
U karijeri je „pokrivao” nekoliko olimpijskih igara, pad komunizma u istočnoj Evropi, ratove u SFRJ, Iraku i Avganistanu. Za prvu izložbu, Dušan Vranić je izabrao fotografije koje otkrivaju svakodnevni život u Avganistanu, zemlji koja je više od 30 godina u ratu. Na njima nema oružja ni krvi, ali se vide posledice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sukoba i siromaštvo, prašnjave pijace, žene u burkama, bosonoga deca.
– Tamo sve funkcioniše na drugoj skali potreba. Imate desetočlanu porodicu koja živi od 10 dolara mesečno – priča autor.
Na jednoj od fotografija, na mestu gde je nekada bio kraljev vrt, dečaci igraju fudbal. Palata je potpuno uništena tokom rata.
Na drugoj je devetogodišnjak koji radi kao kovač. Oko očiju već ima mrežu bora. Zbog suvog vazduha i visokih temperatura leti i hladnih zima, stanovnici Kabula u tridesetim izgledaju kao da im je 70, kaže Vranić. U Avganistanu je bio šef foto-tima Asošijeted presa, od 2009. do 2011, izložene fotografije su uglavnom nastale u tom periodu, a poslednji put tamo je bio u septembru.
Izložba „Beskrajno putovanje/Avganistan” priređena je u Domu omladine povodom 50 godina života i 25 godina Vranićevog rada za AP. Trenutno mu je sedište u Jerusalimu, gde je urednik za Izrael i Palestinske teritorije.
Od kada se tačno bavi fotografijom ne može da kaže. Kao osnovac škole u Cetinjskoj, odmore je provodio kod oca, fotoreportera „Politike” Srbe Vranića. U našem listu je proveo četiri godine do 1987, kada je počeo da radi za AP. Četiri godine kasnije, ranjen je u Vukovaru, dovoljno ozbiljno da mu je osam meseci bilo potrebno za oporavak. U međuvremenu je naučio da po zvuku razlikuje koliko je blizu opasnost.
– Ako čujete da zviždi to je okej, ali ako čujete zvuk kao da puknete prstom, jako je blizu.
Na plakatu za izložbu pored Vranića je njegov vozač, prevodilac i zaštitnik, Avganistanac koji je vodio računa „da ne napravi neku glupost”. U Iraku su imali lično obezbeđenje naoružano do zuba i blindirane automobile „kao kolumbijski narko-bosovi”, ali je tamo bio veliki rizik, posebno od kidnapovanja.
U Iraku je boravio 1991. i ponovo 2002, kada je počelo da se zakuvava pred američku invaziju. Ostao je i posle invazije, od 2006. do 2009. kao šef foto-tima.
– To je bilo najgore vreme kada je građanski rat bio potpuno van kontrole. Svakog dana, tri godine, bio je u udarnim vestima. Bilo je mnogo posla, odgovornosti i stresa. Posle Iraka sam reč „teško” izbacio iz rečnika, jer mi više ništa nije teško – govori o iskustvu koje smatra najznačajnijim u karijeri.
U Iraku je nastala i jedna od fotografija za koje je nagrađen – molitva u zatvoru. Kad je video desetine zatvorenika kako kleče u ritualnoj molitvi, došlo mu je, kaže, da poljubi stražara zbog prilike koja mu se ukazala.
Šta se dešava u situacijama kada je prizor suviše bolan?
– Kada fotografišete scene stradanja, toliko ste fokusirani na svoju bezbednost i da dobro uradite fotografiju. Emocije dolaze kasnije, kad sednete da pričate s drugarima – kaže Vranić.
J. Kavaja
objavljeno: 08.12.2012.
