Izvor: Politika, 08.Feb.2013, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žutica bi mogla opet da ozeleni
O graditeljskom podvigu Dragoljuba Mijatovića, prokopanom jazu koji vodi sa Kopaonika do sela u podnožju planine, stalno se govori i piše, ali obnova nikako da krene
Raška – U Raški i okolini sve su učestalija podsećanja na davni graditeljski podvig Dragoljuba Mijatovića, a ima i inicijativa za obnovu jaza, dugog 18 kilometara, koji vodi sa Kopaonika do sela u okolini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Raške.
– Sve to valja uskladiti i jaz obnoviti, nije u pitanju samo nedostatak novca, već i ljudska nebriga. Mi smo ga stavili u prvu zonu zaštite, jer je u najužem prostoru Nacionalnog parka i spremni smo na saradnju i pomoć u eventualnoj obnovi – kaže Bojan Milovanović, direktor kopaoničkog nacionalnog parka. Inicijativu o ovoj obnovi, još pre nekoliko godina, pokrenuo je Ljubinko Lužnjanin, ranije opštinski funkcioner u Raški i žitelj potkopaoničkog sela Korlaće. On tvrdi da bi se obnova, današnjom tehnikom, obavila lako i brzo, a jaz bi, kaže, „bio od višestruke koristi, posebno za navodnjavanje, jer su sela u podnožju planine još živa. Opet bi Žutica kao nekada bila zelena“, ističe Lužnjanin.
A, reč je o ovde poznatom graditeljskom podvigu Dragoljuba Mijatovića, s početka tridesetih godina prošlog veka, koji je napustio kancelariju i činovnički posao u Raški zbog imanja od oko 40 hektara. Kako u knjizi, u kojoj je svoj podvig još 1930. opisao, navodi: „Imanje sam po napuštanju činovničkog posla brzo doterao u ispravnost, uvećao prihode, napravio dve kuće od tvrdog materijala, ambare, bačvare, koševe za žito, zapatio rasnu stoku“. Ali, kako dalje piše, „rod ponese svake godine, ne može biti bolje. No, polovina, nekada i više od suše strada“. I, zato se često, gore na Kopaoniku, sedeći pokraj reke Samovske, pitao „zašto je priroda ovako opredelila put vode, niz provaliju i neprohodne terene... a kako bi moje imanje bilo i koliko bi više prinosa donosilo da bar jedan deo mogu da koristim za navodnjavanje“. Onda je mesecima razmišljao, planirao, zapitkivao tadašnje stručnjake i iskusne seljake da li bi bilo izvodljivo i koliko bi koštalo da deo vode pomenute reke usmeri ka svom imanju, dole u Žutici.
Svi su ga, osim dvojice meštana, odvraćali govoreći da se jaz kroz kamen, gustu šumu i šipražje ne može prokopati, da će voda uvirati, da će sve to oko tri miliona tadašnjih dinara koštati. Iako je imao nešto ušteđevine, dva puta je tražio zajam od tadašnjeg resornog ministarstva. Oba puta je odbijen, pa se oslonio na svoju snagu, razboritost i ušteđeni novac. Tako je, u jesen 1927. krenuo sa radom. Pravac i nagib je trasirao pomoću trougla, odnosno improvizovane naprave za nagib terena, a tamo gde je tlo zbog provalije nestajalo, kopanje je nastavljano od mesta gde puščano zrno iz puške sa druge strane pogodi. Provalije je onda spajao drvenim daskama od kojih je pravio takozvani korab. Njemu i radnicima u nadnici, kojih je bilo tridesetak, najteže je bilo preko Kozjih stena, kamenitog, veoma nepristupačnog predela Kopaonika. Tu su radili na liticama okačeni o užad, a, kako piše, „kad se alatka ispusti za njom se ne gleda, a kamoli traži“. E, tu su čak morali prokopati i tri tunela kroz koje je jaz vodio. Ali, Mijatović nije odustajao, pa je uprkos neverici većine meštana i tadašnjih stručnjaka, 14. avgusta 1928. u Žuticu, na njegovo imanje stigla voda. Kaca od pet hiljada litara punila se za jedan minut, a bilo je vode i za druga domaćinstva. Ta godina je bila sušna, pa je počelo navodnjavanje. „Umesto pet hiljada kilograma slabih šljiva, dobio sam trideset hiljada dobrih, slatkih i jedrih. Tako je bilo i u jabukama, kukuruzu, povrću, vinogradu, ispaši“, piše Mijatović.
On je za ovaj graditeljski podvig utrošio oko dvesta hiljada tadašnjih dinara. Kad je svoj san ostvario i ministra je odobrovoljio, pa mu je dodeljeno osamdeset hiljada kredita. A, posle teksta u „Politici“ o ovom graditeljskom podvigu, objavljenom 17. oktobra 1928, pored čestitanja sa svih strana, pa čak i iz Amerike, od Sekule Zečevića, vlasnika beogradske firme „Veleauto“ dobio je dar od deset hiljada dinara.
Tako se Žutica narednih godina zelenela, domaćinstvo Mijatovića je bilo bogato sve do poratnih godina, kada su njegovi potomci, posebno sin Mijo, prilično stradali. Veći deo imanja im je oduzet, a ono što je u Žutici ostalo danas je pusto, prekriveno šipražjem. Od Dragoljuba Mijatovića je u pomenutoj knjižici ostala „poruka za opšte dobro naroda i države“. On kaže da bi kanal valjalo produbiti, proširiti, betonirati, i dodaje da bi u svakom selu, gde je to moguće, trebalo formirati vodene zadruge zarad napretka poljoprivrede. „Narod na selu ne treba da gubi volju za rad i život. Neka se mladež ne zanosi zabludom da je život samo onaj u varoši, već i u selu može biti ugodan ako se savesno i pametno radi i štedi. Tada ne bi bilo nezaposlenih radnika ni gladnoga naroda, a imali bi i te kakvih proizvoda za izvoz na strana tržišta.“
Miroljub Dugalić
objavljeno: 09.02.2013.
