Izvor: Politika, 18.Okt.2012, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Južnjak sa bremenom jeretika
Svi veliki stvaraoci sa juga Srbije – Bora Stanković, Rade Drainac, Boža Ilić, Branko Miljković… – nosili su žig protivnika vlasti
Od kada se, još 1968. godine u Prokuplju, u izdanju Književnog društva „Rade Drainac” pojavila prva njegova novela „Ikarov let”, „Ikarov pad” koju nisu mogli ili nisu smeli da mu objave, pisac Ivan Ivanović (Niš, 1936) neprestano je bio na „drugoj” strani. Njegov roman „Crveni kralj”, koji govori o korupciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u fudbalu i u društvu, još tada, prvo je visoko ocenjen, pripremljena je dramatizacija, snimanje filma... Umesto svega – knjiga je zabranjena, autor osuđen na dve godine robije, pa ga je Vrhovni sud oslobodio, ali ga nije vratio na posao profesora književnosti u Kuršumliji. Ivanović se potom sasvim, kao za inat, posvetio književnosti. Upravo je izašla njegova nova knjiga „Disidentsko pismo”.
U najnovijoj knjizi kažete da ste se svesno opredelili da, posle Drainca, budete „najnapadaniji srpski pisac”. Zašto?
Rade Drainac je moj najomiljeniji književni junak i ja sam se njime bavio i u eseju i u romanu. I Drainac u poeziji, a ja u prozi, kritikovali smo društvo u kome živimo i državu kao njegovu organizaciju. Vlasti su nas proglasile nepotrebnim i opasnim. To znači da je svaki državni činilac, od provincijskog ideologa do prestoničkog arbitra, stekao pravo da nam udari na čelo žig jeretika. Drainac, najveći buntovnik u srpskoj književnosti, protiv tog žiga se borio. Ja sam ga poneo fatalistički, kao i drugi veliki stvaralac juga Srbije slikar Boža Ilić, takođe, moj književni junak. Ali, to je sudbina svih nas južnjaka: i Bore Stankovića, i Radeta Drainca, i Bože Ilića, i Branka Miljkovića... Laska mi da sam poneo njihovu sudbinu.
Do sada ste se razračunavali sa samim sobom, a od sada, kažete, želite da predstavite „drugu stranu” u tom sporu – državu Srbiju. Šta vam je ona nažao učinila?
U prvom ciklusu svog opusa „Sever–Jug” bio sam slikar savremene Južne Srbije, u drugom „Srbija na Jugu” njen istoričar, a u trećem, antropološkom, „Poslednja odbrana” njen teoretičar. Moj „Antropološki ciklus” je rezultat borbe kojim se obraćam direktno čitaocu mojih knjiga. Nisam prijatelj nijedne države, pa ni sopstvene. Od Platona, prvog uređivača države, do našeg vremena, nijedna država nije bila po meri čoveka. Od svih sistema najgori su totalitarni: fašizam, nacizam i komunizam... A od svih država – one koje su se zasnivale na represiji. Imao sam nesreću da najveći deo svog života provedem u „totalitarnoj Srbiji”. Kritikovao sam najpre komunističku a potom postkomunističku Srbiju, za to sam bio kažnjen zabranom i progonom.
U vreme vašeg trajanja i stvaranja vidite „tri Srbije”. Ni sa jednom niste mogli da se složite, pa ni sa ovom „demokratskom”, čije ste temelje postavljali u „petooktobarskim promenama”. Čak ste bili i pomoćnik ministra za kulturu. Je li to razočaranje u sistem ili ljude?
Za razliku od Domanovića, koji je zaćutao kad su njegovi došli na vlast, dao sam sebi slobodu da kritikujem moje na vlasti. Ako sam prve dve Srbije kritikovao, od ove treće moram da se branim. Jer ona nije ispunila moje disidentske snove, pa je moje razočaranje tim veće. „Disidentsko pismo” je uvodni esej u tu odbranu, ne toliko pred sadašnjošću koliko pred istorijom. Podržao sam srpsku oktobarsku revoluciju 2000. godine, jer sam od njenog vođstva očekivao da ispuni ugovor sa narodom. Šta drugo da kažem već da sam ispao – budala. Moj trogodišnji boravak u vlasti bio je incident, ironija sudbine. Još jednom sam se uverio da se društvo iracionalno kreće kroz istoriju i da su oni koji se nameću kao njegovi upravljači – obični lažovi.
Na jednom mestu kažete „naš Mićun, nije više moj Mićun”. A, čini se, kleli ste se u „idejnog oca demokratije”? Zašto?
Od Dragoljuba Mićunovića, bivšeg disidenta i prvog predsednika obnovljene Demokratske stranke, očekivao sam da bude Ljuba Davidović, najkvalitetniji srpski političar. Kao Topličanin, branio sam ga od progona i opraštao mu skojevsku prošlost. Mićun se kasnije, međutim, utopio u sivilo demokratije, izgubio demokratsku ideju. Doživeo je da bude smenjen od svojih sinova, jer je postao kočničar demokratskih promena. Okrenuo sam se protiv njega kad je proslavio svoju osamdesetogodišnjicu kao Tito. Bilo je to moje lično razočaranje.
Sem što mu donekle priznajete veštinu pisanja istorijskih romana, vi nemate lepih reči ni za „oca nacije” Dobricu Ćosića.
Dobrica Ćosić je ušao u moj život kroz školsku lektiru. Profesori su nama đacima pričali da je taj pisac partizanske revolucije paradigma nove književnosti. Kad sam stasao da promišljam književnost, video sam u romanu „Daleko je sunce”, pogotovo u „Deobama”, ideološke romane. Na njegovu sreću, ali i srpske književnosti, desilo mu se da ga njegovi odbace, pa je tako nastalo „Vreme smrti”, nezaobilazni roman u srpskoj književnosti. Vremenom se Ćosić okrenuo protiv Tita, pa je u „Vremenu vlasti”, kroz usta partizanskog komesara iz „Deoba”, Dušana Katića, napisao pamflet protiv njega. Postavlja se pitanje kome čovek da veruje, mladom ili starom Dobrici Ćosiću? Više od toga, Ćosić je van književnosti, kao politički mislilac, projektovao dve ideje: u mladosti komunizam, u starosti nacionalizam. Kao odvojene ideje još su mogle i da žive, kao spojene proizvele su jednu od najgroznijih filozofija u istoriji – nacional-komunizam. Ne, Dobrica Ćosić, bez obzira na mentalnu i etničku bliskost, nije mogao da bude moja paradigma. Radije sam učitelje potražio u Sremcu i Bori.
Utisak je da ste, u onoj „titoističkoj” Srbiji pronašli više socijalne pravde i ljudskosti, iako ste zabranjivani?
Svi moji književni junaci, počev od fudbalera Zoke Kinga, preko seljaka Sande Arizana, profesora Uroša Glišića, do filozofa Rastislava Jugovića, pesnika Radeta Drainca, slikara Bože Ilića, bili su, političkim žargonom rečeno, levičari. Pošto sam ja te junake stvorio, podrazumeva se da sam levičar. Odnosno borac za pravdu, za jednakost bar pred zakonom, za dostojanstveno ljudsko življenje. Dakle, bliži sam socijalizmu. Ali, komunisti su, sa Lenjinom na čelu, upropastili socijalističku ideju, čije korene nalazimo i u Hristu. Titoizam je bio samo ublaženi lenjinizam, za razliku od staljinizma koji je bio vulgarizovani komunizam. Pokazalo se da komunisti ne umeju da izgrade socijalizam. Kapitalizam, kao težnja za vladanjem nad ljudima, potpuno mi je stran. Nisam pristalica ni neokapitalizma, jer on odbacuje socijalizam. Pošto sam samo mali srpski pisac, koji je sedeo na maleckoj stolici al’ u golemo nebo gledao (Rade Jović), ostalo mi je da sebe vidim kao džojsovca, odnosno izgnanika, apatrida, jeretika.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 18.10.2012.
Pogledaj vesti o: Prokuplje
