Izvor: S media, 17.Avg.2010, 00:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrućina kao okidač za crne misli
Svake godine se u Srbiji ubije oko 1.300 osoba, dok njih 40 oduzme sebi život skokom sa beogradskog Brankovog mosta.
Samo 24 časa nakon što je Savetovalište za borbu protiv suicida organizovalo akciju „Niste sami“, koja je imala za cilj da pomogne osobama po čijim se glavama vrzmaju suicidalne misli, tako što je laserima sa Brankovog mosta u Beogradu emitovala telefonski broj ovog savetovališta, dve osobe su pokušale da oduzmu sebi život skakanjem sa mosta. Za telom >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << starijeg muškarca koji je skočio sa mosta u noći između subote i nedelje i nestao u mutnim vodama Save još se traga, a mladića, koji je sebi pokušao da oduzme život na istom mestu i samo sat vremena kasnije, spasila je patrola policije. Jučerašnji dan je takođe počeo vestima da je mladić skočio sa Brankovog mosta, a zatim isplivao i pokušao ponovo da skoči, u čemu ga je sprečila policija.
Surova statistika suicida svedoči da svake godine oko 40 osoba oduzme sebi život skokom sa pomenutog mosta, a u istom periodu oko 1.300 osoba u Srbiji digne ruku na sebe, što našu zemlju svrstava na 13. mesto na svetu po broju samoubistava. Leto je godišnje doba koje je u psihijatrijskom „kalendaru“ označeno povećanim brojem suicida, a stručnjaci za dušu upozoravaju da velike vrućine mogu da „ustalasaju“ nervno labilne osobe.
„Vrućina sama po sebi nije provokativan faktor za razvoj suicidalnih misli, ali ona zahteva povećan dodatan napor organizma da se prilagodi spoljašnjoj temperaturi. Sve ekstremne situacije su rizične za nekoga ko nije psihički stabilan, ali je za osobe koje nose preteško breme mentalnih problema trideset u hladu – „kap koja preliva čašu“. Međutim, treba imati na umu da je samoubistvo pre svega manifestacija bolesti i da više od 80 odsto osoba koje dignu ruku na sebe ima neki psihijatrijski poremećaj. Podaci govore da je rizik od suicida veći kod obolelih od poremećaja raspoloženja, odnosno raznih depresivnih poremećaja, kod osoba koje zloupotrebljavaju alkohol ili droge i kod psihotičnih pacijenata, ističe dr Zoran Đurić, psihijatar i psihoterapeut sa Instituta za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Suicidologija polnih različitosti svedoči da žene češće pokušavaju, a muškarci češće uspevaju da izvrše suicid. Pokušaj samoubistva kod lepšeg pola najčešće je povezan sa uzimanjem prekomerne doze lekova ili sečenjem vena, dok se muškarci često ubijaju vatrenim oružjem ili skakanjem sa mosta.
„Iako samoubistvu obično prethodi jedna duža depresivna epizoda, sam čin suicida najčešće je impulsivan i ne može se predvideti. Međutim, ako osoba počne da se usamljuje i od porodice i od prijatelja, naglas razmišlja o besmislenosti života, ima probleme sa nesanicom… to treba da senzibiliše okolinu na ideju da se možda nešto dramatično dešava u glavama njihovih bližnjih. Međutim, ako ona živi u porodici u kojoj se stalno dešavaju sukobi i u kojoj nema dovoljno ljubavi, patnja će ostati neprimećena“, upozorava naš sagovornik i dodaje da ljubavna patnja, odnosno patnja nakon raskida veze kod osoba nežnije psihičke strukture može biti okidač za nastanak suicidalnih misli.
Stručnjaci Savetovališta za borbu protiv suicida ističu da im se za pomoć obraćaju osobe koje su toliko usamljene da nemaju sa kim da dele to osećanje, pa se odlučuju da sebi prekrate patnje, a dr Zoran Đurić skreće pažnju na činjenicu da je usamljenost predvorje depresije i da nas tehnološko doba u kome živimo pretvara u usamljenike.
„Tehnologija je do te mere napredovala da uopšte ne moramo da viđamo jedni druge – posao možemo da obavljamo kod kuće, sa ljudima se ’družimo’ preko socijalnih mreža, a ružne i lepe vesti razmenjujemo preko telefona, čak i račune možemo da plaćamo klikom na ’miša’… Komfor ima svoju cenu, ali se često zaboravlja da mi kao ljudska bića imamo ceo spektar psiholoških potreba koje mogu da nam zadovolje samo drugi ljudi i da je za našu mentalnu stabilnost neophodna toplina ljudskog kontakta. Gubitak kontakta znači i gubitak topline, a tehnologija nas pretvara u armiju usamljenika koja pati“ – zaključuje naš sagovornik.
Katarina Đorđević
