Izvor: Politika, 20.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koalicije raspolažu mandatima
Iako po Ustavu, stranke praktično raspolažu poslaničkim mandatima, u slučaju pravljenja predizbornih saveza, pravo vlasništva obično pripada nosiocu izborne liste
Da će formiranje nove vlade Srbije biti nemoguće bez koalicije koju predvode socijalisti postalo je jasno odmah posle izbora. Ipak, kako nije još sasvim izvesno da će se lider koalicije Ivica Dačić prikloniti onoj strani na kojoj na kojoj su radikali i Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija, ili je još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moguće da se odluči i za onu na kojoj je koalicija predvođena Demokratskom strankom, počele su i prve spekulacije da li se dobitna kombinacija može napraviti cepanjem pojedinih izbornih lista. Preciznije rečeno – da li je moguće da poslanici neke stranke koji su na izbore izašli u jednoj koaliciji, posle izbora svoje mandate prenesu u drugu koaliciju.
Ova mogućnost zavisi pre svega od predizbornih koalicionih sporazuma koji su stranke potpisivale sklapajući saveze, a koji regulišu i pitanje vlasništva nad mandatima. Do sada je bilo uobičajeno da svaka stranka ima pravo da raspolaže svojim mandatima, odnosno mogla je da zameni svog poslanika, ali nije mogla, na primer, da se „otcepi” i napravi koaliciju sa nekom drugom strankom. To je regulisano tako što su sve „blanko” ostavke bile deponovane na jednom mestu, odnosno kod nosioca liste i samo on je, u slučaju da manji koalicioni partner odluči da odnese u miraz poslanički mandat, mogao da aktivira blanko ostavku.
Sudeći po onome što su stranke bile raspoložene da otkriju za javnost, koalicioni partneri su i sada pribegli sličnim rešenjima. Kako je za „Politiku” uoči parlamentarnih izbora rekao Ivica Dačić, lider SPS-a, stožerne stranke koalicije SPS–PUPS–JS, ostale dve partije (kojima će najverovatnije pripasti ukupno osam mandata) „mogu, ako žele, imati svoj poslanički klub.” „Međutim, ukoliko bi PUPS ili JS napravili poslanički klub s kojim bi, bez SPS-a, sa nekom drugom strankom pravile parlamentarnu većinu, ostaće bez mandata. U skladu sa koalicionim sporazumom, u pomenutom slučaju, ja sam ovlašćen da aktiviram njihove blanko ostavke”.
Teoretski bi se, međutim, moglo desiti da se, na primer, PUPS ili JS u parlamentu prilikom glasanja o vladi izjasne drugačije od SPS-a. Socijalisti u tom trenutku ne bi mogli da urade baš ništa, ali bi mogli da reaguju kasnije i da aktiviraju njihove blanko ostavke. To praktično znači da bi mogli biti „prevareni” samo za jedno glasanje. Bilo da njihovi koalicioni partneri, recimo, obećaju da će podržati vladu u koju uđe SPS, pa onda glasaju drugačije, ili da čak, daju nenajavljenu podršku nekoj drugoj vladi to bi bilo veoma kratkog daha. U SPS-u su nam rekli da takvim „spekulacijama neće ni da se bave”, da je „koalicija jedinstvena, sve funkcioniše na bazi dogovora među partnerima, pa nema razloga za brigu.”
Demokratska strnaka i G17 plus priložili su zajedno sa izbornom listom i koalicioni sporazum, kojim je precizirano da će svaka stranka sama odlučivati o tome kome će od svojih kandidata dodeliti poslanički mandat, kao i da će predlagati kandidata za slučaj zamene poslanika. Ovim ugovorom je, međutim, precizirano da se „stranke potpisnice obavezuju da će potpisati poseban ugovor kojim će bliže regulisati zastupanje koalicije, raspodelu mandata, kao i druga pitanja od značaja za funkcionisanje koalicije u periodu posle objavljivanja konačnih rezultata izbora”. Ipak, G17 plus, koji će u okviru svoje kvote dodeliti mandate koalicionim partnerima sa lokalnih izbora, iz Koalicije za Kragujevac i Koalicije za Pirot, rešio je pitanje vlasništva nad ova dva mandata baš onako kako smo pomenuli – njihove blanko ostavke biće deponovane kod Mlađana Dinkića, lidera G17 plus.
Zbog ranijih optužbi da u skupštini postoji trgovina mandatima, to pitanje je regulisano novim Ustavom 2006. godine. Po najvišem zakonodavnom aktu, poslanik je „slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”. Sve stranke su ovaj član Ustava „prevele” kao potvrdu da je partija, a ne poslanik, vlasnik mandata, mada zapravo poslanik nema obavezu da mandat stavi na raspolaganje partiji. Objašnjenje za ovakvo ustavno rešenje najčešće je bilo to da je izborni sistem proporcionalan, a ne većinski, odnosno da građani glasaju za stranačku listu često i ne znajući ko je sve na njoj, te da je stoga nelogično da poslanik potpuno slobodno raspolaže mandatom.
Ovim članom Ustava, praktično, su ozakonjene „blanko” ostavke, koje su i ranije postojale, međutim, poslanik je mogao da zadrži mandat izjavom da povlači „blanko” ostavku, ali ova mogućnost je, uglavnom, bila teoretska. Tako je na primer, Goran Paunović, bivši šef poslaničke grupe G17 plus, kada mu je aktivirana ostavka, rekao na sednici Administrativnog odbora da je povlači, ali je, ipak, ostao bez mandata. Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a i predsednik Administrativnog odbora izvinio se Paunoviću, ali je kazao da su radikali u ovakvim situacija uvek na strani stranke, bez obzira o kojoj stranci je reč, jer je stranka ta koja je poslaniku dala mandat.
Posle prošlogodišnjih izbora sve stranke su pre nego što su kandidatima poverile poslanički mandat od njih dobile blanko ostavke, a neke su, kao G17 plus imale i potpisane posebne ugovore sa svakim poslanikom.
M. Čekerevac
[objavljeno: 21/05/2008]
