Izvor: Press, 10.Nov.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demontiranje apatije
Depresivan čovek je bolestan čovek, psihički izmenjen i kažu prognoze da će do 2020. godine svaki drugi stanovnik Zemlje biti u nekom stepenu depresivan. Nekada i nema razloga, većinom odsustvo snage da se uhvati ukoštac sa problemima, ubacuje osobu u circulus vitiosus.
Apatija je stanje i ona je gora od depresije. Ona se pojavljuje i kod relativno psihički zdravih osoba, onda kada nas ne interesuje ništa drugo sem svog dvorišta, figurativno rečeno. Ima različitih podsticaja >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << za ovakvo stanje, previše informacija sličnog tipa, crne hronike, dešavanja koja nas ne dotiču, pa čak ponekad ima i larviranu osvetoljubivost.
I mi smo imali nesreća, poplava, zemljotresa, požara, ledenih dana, bili smo bombardovani. Mi smo takođe bili bez struje, izašli smo iz svega borbenim duhom. Ali zato ne smemo biti apatični kada se tamo negde dešava kataklizma, kada ljudi u celom svetu isto pate, kada im nestane krov nad glavom, kada im pogine neko blizak. Moramo u sebi razvijati kosmopolitsku empatiju. Apatija je i kada vas ne interesuju, a i ne prodiskutujete o događajima i slikama sportskih događaja. Bilo je ovih dana toga napretek. Recimo, ono što ne očekujete od mladih ljudi je da na intoniranje himne pokažu gole zadnjice. Nisu svi ljudi dobri, a nisu svi ni loši, bilo gde da se nalaze. Ne verujem da tehnološki napredak utiče na promenu funkcionisanja sive moždane mase, u smislu destruktivnosti. Čovek se takmiči sa kompjuterom, a ono što ga odvaja od njega su razum i emocije. Ono što ga odvaja od životinja je svest. Ono što nam je zajedničko je rad. Kao da smo zaboravili da je najlepši odmor posle kombinacije fizičkog i psihičkog rada. Bitno je usmeriti višak energije na pravilan način, prepoznati rušilačku energiju, sve prisutniju u poslednje vreme.
Alkohol, droga, lenčarenje i gluvarenje ničemu ne vode sem razbijanju porodice. Da li je neki rudar koji odlazi na sihtu depresivan, apatičan, ode na svoje nivoe i kopa, izađe crn i znojav, ali je zaradio pošteno. Da li su radnici na putevima na 35 stepeni apatični? Nisu. Da li hirurg u sali kada operiše može sebi da dozvoli luksuz da ga savladaju problemi i da kaže: „Neću dalje."
Smisao života nije živeti autistično u luksuzu, izobilju, imati samo za sebe i da je to dovoljno. Ponekad možemo misliti i o gladnoj deci na afričkom kontinentu, i ne samo tamo, misliti i razmišljati kako izlečiti mržnju, da sahranjeni mrtvi nisu skrivili ništa da im se skrnave grobovi. Da li ima sreće ako drugom nanosimo zlo i ako nam je ono naneto? Nismo svi isti, ni genotipski ni fenotipski, ali sam ubeđena da situacija stvara događaj.
Kao što atletičar dugo razmišlja i koncentriše se na preskok sa motkom, tako se treba ponašati i u svakodnevnom životu, razmišljati pozitivno, lečiti zle misli i radnje, upustiti se u borbu sa problemima, primetiti ljude i nevolje oko nas. Mnogi događaji su me podstakli da pišem o ovom stanju svesti, kada se neko ne obazire da je apatija ravna ravnodušnosti. Imamo dugo kulturno i istorijsko nasleđe, to je postolje na kome stojimo, a put u budućnost naći u korišćenju pameti, koja nam ne manjka.
Ne smemo prespavati sadašnje vreme. Trgnuti se, izaći sa negativnog nivoa u pozitivni, prevazići apatiju uočavanjem da se stvari događaju, razdrmati se, jer tuga i radost postoje i kod drugih. Dovoljno za početak demontiranja apatije.
< Prethodna Sve kolumne
