Izvor: Politika, 18.Nov.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hipici su bili nevini kao ovčice
Napisao sam članak o američkim bezbednjacima na Kosovu koji dođu na šest meseci, dobro zarade mlateći praznu slamu i odu – kaže Čarls Alverson, pisac i koscenarista filmova Terija Gilijama
Sve je u Beogradu 1994, čak i za Amerikanca Čarlsa Alversona (1935, San Francisko), prekaljenog avanturistu, reportera, pisca, delovalo egzotično do te mere da se ovde skrasi. U braku sa Beograđankom Živanom Aničin, novinarkom u penziji, danas živi u Zemunu. – Sa Živanom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam otkrio nešto zbog čega sam poželeo da ostanem ovde – kaže Alverson u razgovoru za naš list.
Sutra uveče u Američkom kutku DOB naš sagovornik predstavlja svoj novi roman „Kaleb”. Junaci ove istorijske sage su crnoputi rob Kaleb, odrastao u Bostonu, mlad, gord, pismen, superiorniji od svog južnjačkog gospodara, koji će mu, na koncu, omogućiti da otkupi slobodu, pred sam početak rata Severa i Juga.
– Jednog dana, koseći travu ispred kuće u bačkom selu Parage, gde smo živeli poslednjih petnaestak godina, javila mi se prva rečenica: „Ne želiš da me kupiš. Ubiću onog ko me kupi.” Samo ropstvo za mene je nešto skaredno. Umesto klišea o zlom robovlasniku, hteo sam da ispričam priču o robu koji je prevazišao položaj roba. Da se njihov odnos razvija, na kraju, gospodar postaje mnogo bolji čovek nego što je bio. Zato sam Kaleba učinio obrazovanijim od svog gazde, sposobnim za neobična umeća, kao što je izvođenje carskog reza – kaže Alverson.
Do kraja godine završiće nastavak„Kaleba” (radni naslov: „Kalebov uspon”). Poslovi na imanju, čak i pranje sudova iza gostiju („Baš smo pre neki dan slavili slavu u Paragama.”), pomažu mu u meditaciji i smišljanju zapleta, dijaloga...
Uostalom, prao je sudove i davne 1967. u Santa Moniki, napisavši reportažu za „Volstrit džornal” o kontraverznoj organizaciji „Sinanon” koja je lečila narkomane besplatnim radom, dao je otkaz i pridružio im se kao volonter: čistio pepeljare, postao upravnik kluba na plaži i provodio se. Posle šest meseci vratio se u „Džornal”. Godinu i po kasnije, ponovo daje otkaz. Odlazi u London, kao dopisnik „Roling stona”.
– Odseo sam u Patni bridžu, kod Terija Gilijama. Znali smo se iz Njujorka, gde sam bio pomoćnik urednika u magazinu „Help!”i Gilijam me je nasledio na tom mestu. Kasnije, tokom sedamdesetih, zajedno smo napisali scenarije za njegove filmove „Džabervoki” i „Brazil”. Zapravo, prvu verziju „Brazila”. Teri je, potom, otkupio od mene sva prava na ovaj scenario i napravio novu verziju pod svojim imenom. Mnogo godina kasnije, priznao je da je iskoristio neke moje scene i u „svojoj” verziji.
Ali, to nije pokvarilo prijateljstvo.
– Teri je komplikovana ličnost. Na površini dopadljiv, psihološki veoma stegnut. Kao plišani meca, s čeličnom oprugom iznutra! I veoma talentovan.
Alverson se ubrzo sprijateljio i sa drugim pajtonovcima, naročito sa Terijem Džonsom. (Kod njega će kasnije upoznati Živanu, tada bebisiterku Džonsove dece.) Sa Gilijamom se vrzma po londonskim žurkama, jednom nabasavši i kod Džordža Harisona. Postaje dežurni „smejač” u „Letećem cirkusu Montija Pajtona”:
– Neki delovi serije su snimani, a neki izvođeni uživo u prisustvu nas prijatelja, rođaka. Bilo je urnebesno. Grejam Čepman bi se napio i zaboravio tekst. I kad „ubode” poentu vica, publika bi umrla od smeha, više od olakšanja, nego zbog štosa. U to vreme, romansirao sam i Gilijamov najuspešniji film, „Vremenski banditi”.
Među Alversonovim formativnim iskustvima iz Njujorka šezdesetih je saradnja sa Harvijem Kurcmanom, urednikom kultnih satiričnih listova „Mad magazin” i „Help!”. U potonjem je objavljivao i foto-stripove, praćene duhovitim replikama u oblačićima. Alverson je pisao oblačiće i za parodiju „Nesalomivih”.
– Ulogu psihijatra slavnog Eliota Nesa „glumio” je tada mladi stend ap komičar Vudi Alen – seća se.
Epizoda s magazinom „Help!” završila se neslavno: dajući intervju za neki fanzin, Alverson je svog izdavača Džejmsa Vorena opisao kao veoma uspešnog u svom poslu. Ali, dodao je, takav je bio i Adolf Ajhman. Šala je bila tim gora jer je Voren bio Jevrejin. Alverson je istog trena otpušten.
U San Francisku upoznaje ikoničnu pojavu američkog „gonzo” žurnalizma šezdesetih, Hantera S. Tompsona, po čijoj knjizi je Gilijam snimio svoj film „Paranoja u Las Vegasu”.
– Hanter se proslavio pišući za „Roling ston”. Ta slava ga je dotukla. Pisao sam članak o „Anđelima pakla”, istovremeno kad i Tomson knjigu o njima. Nije imao kočnice, nije znao kad treba da stane. Pio je, drogirao se, i nije ništa zapisivao. I kad je trebalo da napiše knjigu, otkupio je moje papire. Jer sam ja večito hvatao beleške.
Tih godina Alverson je često pisao o hipicima.
– Gledao sam decu cveća koja su se te 1967. sjatila iz cele Amerike u Hajt Ešberi, predgrađe San Franciska, spavala po stepenicama, prosila po ulici, živela haotično. Ali, barem tu su bili slobodni, lišeni svih konvencija koje im je društvo nametalo. Nevini poput ovčica. Ali, gde su ovce, tu su i vukovi, koji se njima koriste – kaže pisac.
„Roling ston” ga 1970. šalje u Maroko da piše o hipijima koji su zbog droge stizali u Marakeš iz svih krajeva sveta. Danima je sedeo u kafeu „Dansing boj”, gde su svi oko njega javno uzimali drogu, mimo zabrane. Pio je čaj od nane i napisao 18 članaka.
– Jednom, na putu do fabrike hašiša u marokanskim brdima, zaustavi me policija: „Šta ćete u Esauri?” „Idem u lov.” „Aha, lovite drogu?” Strepeći da me ne presretnu i u povratku, odupro sam se iskušenju da sebi kupim malo hašiša. Nisu me zaustavili! Malo zatim, eto me u Amsterdamu, gde su te godine neki hipici izabrani u gradsko veće. I pušili su drogu u većnici...
Živeći u Velsu, od 1970. do 1975, Alverson piše triler „Odbrana” („čendlerovsku fantazmagoriju”, po „Njujorkeru”)i dva humoristička detektivska romana, „Gudijevo poslednje uporište” i „Ne spava, mrtva je”.Kasnije će svom opusu dodati pregršt dečjih knjiga, scenarije za kratke filmove i kratke priče.
Iz Velsa se seli u Kembridž gde je početkom devedesetih aktivista na antiratnim bdenjima protiv američkog bombardovanja Iraka i antitačerovskim protestima.
Godine 1999. u Bačkoj, tokom NATO bombardovanja Srbije, ponovo je mirovnjak. Govori na novosadskom mostu. Iste noći, most je srušen.
– Sećam se kakvo sam zlurado zadovoljstvo osetio tih dana kad se srpskom PVO-u posrećilo da obori jedan od Ujka Semovih „steltova” – napisaće na svom blogu naš sagovornik, nekad padobranac američkih vazduhoplovnih snaga, u kojima je pedesetih, „promašivši korejski rat”, služio vojsku.
– Kada sam došao u Beograd, većina ljudi bežala je odatle, ali je to bilo izuzetno vreme za novinara. Fasciniralo me je Kosovo – Peć, Gračanica, Dečani... U Mitrovici sam u kafiću kod mosta sreo gomilu američkih policajaca. Napisao sam članak o tim bezbednjacima koji dođu na šest meseci, dobro zarade mlateći praznu slamu i odu!
U svom životu neprestano je nešto menjao: poslove, žene, gradove, kontinente...
– Zato i nisam zgrnuo neke pare. Ali, beogradskih dvadeset godina su najstabilniji deo mog života. Zasad...
Vesna Roganović
objavljeno: 19.11.2014
Pogledaj vesti o: Penzija
