Izvor: Politika, 12.Apr.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na granici dokumenta i umetnosti
Slike Bogdana Pavlovića na crnom itisonu
Bogdan Pavlović, slikar sa stalnom adresom u Parizu, predstavlja se ovih dana beogradskoj publici sa dve izložbe. Prva, kao multimedijalni projekat pod nazivom „Playtime” održana je u Galeriji „Ozon” početkom meseca. Na drugoj izložbi „Crni horizont” koja u Galeriji Ulusa (Knez Mihailova 37) traje do 17. aprila Bogdan Pavlović se predstavlja novim opusom, čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se metaforički naziv odnosi na varljivu granicu između vidljivog i sveta tame. Slike su nastale na crnom itisonu, a bazirane su na dokumentarnim fotografijama scena iz života, koje su kreacija samog umetnika. Bogdan Pavlović o svom izlagačkom susretu sa Beograđanima za „Politiku” kaže:
– „Playtime” je multimedijalni projekat, koji se sastoji od fotografija, grafičkih radova, video rada i od performansa koji je na otvaranju podrazumevao prenamenu galerije „Ozon” u frizerski salon. Dve mlade frizerke iz salona „Dada” tada su šišale posetioce, uključujući i mene. Hteo sam životnu stvarnost da prenesem u galeriju. Mnogi konceptualni umetnici bavili su se tom tankom linijom između onoga što je dokument, umetnost i stvarnost. Zanimao me je segment spontanosti, direktnosti i neobaveznosti u odnosu na estetsko. To su više skice, krokiji zajedno sa hepeningom koji je i apologija jednom lepom „kreativnom zanatu”. Izložba u galeriji „Ulus” drugačija je od ove u „Ozonu”, a zajedničko im je pretvaranje nečega što je stvarnost u nešto drugačije od stvarnosti, što bi bilo na granici umetnosti i dokumenta, a osobina im je svežina skice. U slikarstvu me je zanimalo samo izvođenje elemenata, poput svetla i kompozicije... Pozadina itisona je podloga koja sama govori svojim jezikom i aktivno učestvuje u građenju slike.
Upitan zašto se novi ciklus slika zove „Crni horizont”, Pavlović kaže da je to zato što se „odnosi na tanku liniju koja razdvaja pojavni od nepojavnog sveta. Onoga što vidimo i onoga što postoji, ali zbog senki i crnila pozadine je nevidljivo. I nema veze sa raspoloženjem i viđenjem sveta, već se odnosi na atmosferu trenutka u noći, a kontrasti na slikama su veoma živi tako da tu nije reč o pesimizmu, već o proživljenom svetu kroz gest i koncept”. Kako umetnik ističe u njegovim delima je primetno odsustvo naracije, zanimala ga je atmosfera i vizuelne činjenice. Bogdan Pavlović je diplomirao slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Parizu 1997. godine, a magistrirao na FLU u Beogradu. U Parizu predaje u dve francuske i jednoj američkoj školi i ima đake iz celog sveta. Veoma je motivisan poslom pedagoga i ističe da profesori često zaboravljaju da koliko mogu da uče decu, toliko mogu i da nauče od njih.
Upitan da li je kad dođe u Beograd njegova kuća puna razgovora o umetnosti jer je i njegov rođeni brat Miško Pavlović slikar, Bogdan odgovara:
– Svakako, puno je razgovora o umetnosti u našoj kući, to smo zadržali još od vremena kada je naš otac Zoran Pavlović bio živ. Deljenje stavova, informacija, kreativna podrška sa potpuno različitim stavovima i umetničkim koncepcijama. Svaka ideja je dobro došla uz određene argumente i uz veliku dozu uzajamnog poštovanja i tolerancije.
B. Lijeskić
objavljeno: 13.04.2012.
