Izvor: Glas javnosti, 06.Jul.2009, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magistru selo najmilije
MOKRIN - Dok većina svršenih akademskih građana Srbije mašta o tome da stečena znanja unovče u inostranstvu, ima i onih kojima je rodna gruda milija od „trulog“ Zapada.
Tako je posle završenog Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i magistrature Mokrinčanin Živica Terzić odlučio da se vrati u roditeljski dom i posveti se zemljoradnji. Osmehujući se, mladi magistar priznaje da je njegovu odluku većina Mokrinčana prokomentarisalo rečima „da nije sav svoj“.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
- Emotivno sam vezan za rodno selo i porodicu. Prevagnulo je da se vratim i to što na fakultetu nisam imao zagarantovan stalan posao. Planiram da otvorim privatnu mlekaru ili zastupništvo poljoprivredne mehanizacije jer sam diplomirao na smeru poljoprivredna tehnika. Meštani se ne libe da me pitaju za neki stručan savet iz oblasti ratarstva i zaštite bilja. Ako je traktor zreo za generalku ne mogu da im pomognem jer sam učio da eksploatišem mašine, a ne da ih popravljam. Zbog poznate situacije u kojoj se nalazi poljoprivreda i mi smo prinuđeni da svaštarimo. Držimo pedesetak svinja i desetak krava, obrađujemo 25 hektara zemlje i proizvodimo lisnati sir. Nekada smo imali 200, a sada četrdesetak ovaca - nabraja Terzić dok seda za traktor i pevuši „Selo moje lepše od Pariza“...
Kao mlad i obrazovan čovek, Terzić ne želi da se upušta u prognoze kada će srpskom seljaku svanuti. Čita i sluša da proizvođači višanja seku stabla u punom rodu, a da malinari i proizvođači žita hoće da puknu od jeda jer su cene njihove mukom proizvedene robe mizerne.
- Vidim da je zlo i naopako. U rukama smo države koja radi kako njoj odgovara. Mislim da u ovom trenutku niko ne može sa sigurnošću da kaže kada će poljoprivrednicima prestati da gule kožu s leđa - kaže Terzić.
NARUDŽBINE STIŽU IZ ZAMBIJE
Zahvaljujući majci Danici, naša porodica je u čitavom svetu poznata po čuvenom rolovanom lisnatom siru, ovenčanom zlatnim medaljama na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu. U našoj porodici tradicija proizvodnje lisnatog sira duga je 80 godina. Daničine mlečne đakonije sa šunkom, višnjama, ruskom salatom, orasima ili susamom prodaju se po celoj Srbiji. Narudžbina ima iz Austrije, Švedske, Kanade pa čak i Zambije. Ona je zanat ispekla od bake i majke, a dodatno ju je naučila svekrva. Vode se pregovori da neka nova snajka stigne u našu kuću i nauči da pravi lisnati sir „made in Terzić“ - otkriva Živica.
Poput većine svojim zemljaka, i ovaj mladi Mokrinčanin pasionirani je ljubitelj i aktivan učesnik Gusanijade i Tucanijade. Ove godine pripala mu je čast da bude glavni delilac pravde na 19. svetskom prvenstvu u tucanju farbanim kokošjim jajima.
- Bio je to samo kratak izlet u sudijske vode jer više volim da se takmičim. Otac i ja podjednako smo dobri i sa guskama i sa jajima. Tri puta sam bio vicešampion Tucanijade. Ove godine mi je gusak Majstor doneo titulu šampiona Gusanijade u konkurenciji jednogodišnjih pernatih tabadžija. Majstor je velik potencijal. Ako sve bude u redu, za dve godine osvojićemo seniorsku titulu šampiona sveta - priželjkuje Terzić.
Sem brojnih medalja, pehara i diploma za kvalitet rolovanog lisnatog sira, posebno mesto u domu Terzića zauzima preparirani beli šampion Klej 2. Ne mireći se sa činjenicom da je njihov ljubimac morao da ode na onaj svet, glava kuće Sava Terzić Košničar odlučio je da svog šampiona preparira.
- Već punih 16 godina čekamo na novu titulu svetskog šampiona. Otac je 1993. godine trijumfovao na Gusanijadi, dok je 1997. i 1998. godine imao najtvrđa jaja na Tucanijadi - priča Živica.
