Izvor: Politika, 15.Jul.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedma generacija majstora za čuture
S kolena na koleno u porodici Radovanović iz Pilice prenosi se umeće izrade drvenih čutura koje sada prodaju i u Australiji, Kanadi, SAD...
Bajina Bašta – Još živi, i kod nas i u dijaspori, vekovna narodna tradicija da se na svadbe gosti s čuturom pozivaju. A najviše drvenih čutura za tu i druge namene napravljeno je u radionici porodice Radovanović, na jednom proplanku gde se dodiruju selo Pilica i varoš Bajina Bašta.
Odavde, iz nevelike prostorije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u prizemlju nove kuće, svake godine sada izađe i kupcima se proda oko 5.000 drvenih čutura. S raznim duborezima, natpisima, likovima svetaca, pejzažima, slikama, te različitim veličinama: od 250 mililitara do tri litra, s tim što se litarska najbolje prodaje.
Kupci su naši ljudi iz Australije, Kanade, SAD, preko interneta za Radovanoviće saznaju, a katkad se za ove zanimljive čuture, kao ukras, zainteresuju i stranci. Kod nas se najbolje prodaju u zanatskom centru na Vračaru u Beogradu, u „Starom selu” u Sirogojnu, s tim što Radovanovići imaju dve svoje prodavnice, na planini Tari, te u Ćelijama na Ibarskoj magistrali. Tu su, uz čuture za čuvanje žestokih pića, i drugi njihovi proizvodi u ponudi: od drvenih čanaka i ćasa do činija i kašika.
– Od davnina naši Radovanovići u Pilici su znani kao čančari, proizvođači drvenih čanaka, čutura, posuda. Počelo je to od mog davnog pretka Radovana, pa preko njegovih potomaka Todosija, Borisava, Radoja, preko mog oca Radivoja do mene, a evo i moj mlađi sin Mladen, kao sedma generacija u porodici, već ulazi u ovaj posao – kazuje nam sadašnji glavni majstor za čuture Milorad Radovanović (48).
Kad je on momkovao, taj porodični čančarski zanat nije imao naročitu prođu. Nekadašnja vremena su se tih osamdesetih već bila promenila: selu su sve manje bili potrebni drveni predmeti i plastika je zauzimala njihovo mesto, gasili su se svadbarski i drugi običaji, a rakija se iz čutura manje pila potisnuta od modernijih žestokih pića. Milorad je po struci metalostrugar i tada je unosnije bilo raditi u državnim firmama, ali je otac Radivoje po svaku cenu hteo da i njegov sin nastavi familijarnu zanatsku tradiciju. – Šta ću, oca iz poštovanja treba poslušati, pa se i ja, mada nerado, prihvatih izrade drvenarije. Nije bilo lako ispočetka, osnovao sam porodicu, ali su i devedesetih ovi proizvodi slabo traženi. Snalazio sam se, povrće gajio, a zanat ipak nisam prekidao. Na sreću, prelomilo se nabolje u novom milenijumu. Etno-predmeti su postali traženiji, moje čuture su se pročule. Posao sam proširio i usavršio, cela porodica mu se sasvim posvetila, dobio bespovratna podsticajna sredstva Ministarstva privrede, a 2010. od Ministarstva ekonomije sertifikat da je ovo proizvod domaće radinosti. Član sam Udruženja starih zanata Srbije. Solidnu zaradu sad ostvarujemo veći broj čutura izrađujući, sve su traženije – veli Milorad.
Njegovi preci ručno su drvene posude pravili, koristeći za to takozvanu stružnicu na nožni pogon, a kao materijal vrbino drvo. Pravili su tako svega pet-šest čutura dnevno. Milorad zna i na taj način da ih pravi, katkad na sajmovima to i prikaže, ali kod kuće sve više radi mašinski, koristeći sada javorovo drvo. – Ono je pogodnije i trajnije od vrbinog, a nabavljam ga u Nacionalnom parku Tara. Zarad veće proizvodnje koristim mašine za pravljenje čutura, s tim što se zadržava njihov tradicionalni izgled i oblik. Izradu tih mašina, alata i kompjuterski rađenog duboreza osmislio je moj stariji sin Darko, koji privodi kraju studije mašinstva u Beogradu. Sve ove drvene čuture potpuno su od prirodnih materijala, bez metala i lepka, voskom iznutra zaštićene – dodaje Milorad, na čelu ove zanatske radnje koja ima i svoj sajt (www.cutura.co.rs).
Mlađi sin Mladen, srednjoškolac, ocu pomaže u poslu: – Ostajem veran ovom zanatu naše porodice. Čuture nije teško mašinski praviti, a i tržište za njih je već osvojeno. Dobro je da budem svoj gazda – kaže ovaj momak. I Miloradova supruga Stanija uključena je u porodični posao: – Naučila sam da šaram čuture pirografijom (pisanjem usijanom žicom), kaiševe da stavljam, završne poslove da radim. Naravno, više su tu muškarci uključeni, jer za ženu uvek ima puno kućnih obaveza – kazuje ona, vidno zadovoljna što je bavljenje porodičnim zanatom donelo uspeh.
Branko Pejović
objavljeno: 16.07.2014
Pogledaj vesti o: Nova godina
