Izvor: RTS, 19.Nov.2013, 15:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Al Safira do Leskovca
Bežeći od ratnih strahota, Amir i Amira su sa dvanaestoro dece došli u Leskovac, gde živi njihova majka sa kojom su se sreli posle više od tri decenije. Navikavaju se na novu sredinu, a dvoje od dvanaestoro dece već je krenulo u školu.
Iz Al Safira u Siriji, Amir i Amira Elnaser, sa svojim porodicama, spas su pronašli kod majke, u Leskovcu. Navikavaju se na novi život i sredinu, a dvoje od dvanaestoro >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << dece krenuli su u školu.
Rat u Siriji u kome su ostali bez krova nad glavom doveo ih je kod babe leskovčanke. Kada su aprila krenuli u Osnovnu školu "Josif Kostić" na srpskom su znali samo dobar dan. Desetogodišnji blizanci Taima i Tamam brzo su savladali azbuku i računanje.
"Pomogla mi je učiteljica i drugovi pa mi nije bilo teško", kaže Taima Elnaser, učenica 2. razreda.
"Želeo sam da se igram sa drugarima, a nisam znao ništa da pričam", dodaje njen brat Tamam Elnaser.
Jezičke prepreke više nema pa je užitak u igri sa novim drugovima veći.
"Pomažemo jedni drugima i mnogo se družimo. Tamam mi je najbolji drug, a Taima najbolja drugarica", kaže jedan dečak.
Žaklina Sokolović učiteljica kaže da su na početku drugog razreda često čuli "ne razumem" i "ne znam", a sada je toga, dodaje, sve manje.
Amir je imao sedamnaest meseci, a njegova sestra Amira četiri godine kada ih je otac, bez saglasnosti majke Slavice, koja je imala starateljstvo, odveo odavde. Četrnaest godina ništa o njima nije znala.
Posle više od tri decenije ponovo su na pragu majčine kuće. Amir, pored Taime i Tamama, ima još tri sina, a sestra Amira sedmoro dece.
"Hvala bogu, srećni smo i zadovoljni", kaže Amir Elnaser, "majka nam je u svemu pomogla." I njegova supruga Maha ima samo reči hvale za nove komšije.
Sve što su godinama sticali bomba je u trenu odnela u vazduh. U mislima tužne slike razorenog grada Al Safira, a u srcu mir i spokoj.
"Sada je dobro, hvala Bogu, kod moje majke", kaže Amira Elnaser. "Mirno spavamo, nema zvuka, nema bombi i aviona."
Drhtavim rukama steže i pokazuje nam pisma svoje dece. To im je u početku bio jedini kontakt. Šezdesetjednogodišnja Slavica Mihajlović, medicinska sestra u penziji kaže da njenoj sreći nema kraja:
"Prvo sam srećna što su živi, što su svi tu kod mene.To mi je bila jedina želja - da ih spasem."
Polako se navikavaju na nov život. Upoznaju ljude, kulturu, običaje. Razmišljaju i o poslu. Možda će, kažu, Leskovac uskoro dobiti restoran sa arapskom kuhinjom.
rts.leskovac@rts.rs
+381 16 242 131
Pogledaj vesti o: Leskovac
