Izvor: Blic, 10.Jul.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost bistri čovekovu misao
Majstor slike ili, tačnije, slikar pažljivo kontrolisane apstrakcije, kako ga je odredio Herold Hejdon, likovni kritičar čikaškog „San tajmsa”, Sava Rakočević, ovih dana boravi u Beogradu povodom svoje izložbe (43 ulja na platnu) u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Gladne ptice”, „Između dve reči”, „Antifilozof”, „Vlažni vampir”, „Ironija”, „Beli konji mesečevi”, „Noć >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veštičavog meseca” - nazivi su Rakočevićevih slika koje istovremeno upućuju i na njegovu poeziju, sabranu, za sada, u tri zbirke - „Tami za leđima”, „Bol svetlosti” i „Posle svega”. Tako njegovi stihovi poput „Što mislim/To vidim/Što vidim slikam...” ili „Kad slikam nisam sam/Reč prošlosti mojom rukom/Pretače vreme...” na platnima postaju kompozicije arhetipskih znakova u ružičastim, srebrnim, zelenim i plavim tonovima.
Srpski slikar Sava Rakočević uživa veliki ugled na svetskoj likovnoj sceni. Svoje delo pokazao je u najpoznatijim galerijama širom sveta - u Parizu, Moskvi, Čikagu, Njujorku... Okolnost da duže od četiri decenije živi i stvara u Čikagu nije savladala nostalgiju koja ga svakog proleća vraća u Beograd.
- Jedan stari čikaški slikar pitao me je svojevremeno deluje li na mene arhitektura koja stremi nebu pod oblake. Odgovorio sam mu da je to neizbežno, ali da bi ono što slikam na mojim platnima bilo bez obzira na to gde živim. Za mene nije presudan ambijent u kome sam, niti ono što me okružuje, već misli koje me svuda prate. Nije bitno čija je svetlost koju vidim, već da je vidim i zapitam se je li boja sama po sebi boja ili boja materije. Tragam za prapočetkom života, a kad život postane životom, pitam se šta ga nadživljava. U tim razmišljanjima krije se moj slikarski i poetski jezik. Tamo gde je čovek rođen, prve je utiske dobio, prvi osmeh čuo. Hteo ne hteo, toga se ne može osloboditi.
Sava Rakočević je rođen u Peći, umetničku školu je završio u Skoplju, akademiju u Beogradu, kao student generacije. Više puta je zbog disidentskih stavova imao ozbiljnih problema. U jednom momentu izgubio je čak pravo na školovanje u Jugoslaviji.
Odrastao sam između Pećke patrijaršije i Visokih Dečana, dva naša najznačajnija manastira. Kao dobar crtač, s nepunih sedamnaest godina voleo sam da radim karikature - Maršala i svite. Nekima se nisu dopale, te su odlučili da mi nema mesta u školi... Znao sam šta me dalje čeka, iako sam ovde diplomirao, pa i svoju prvu nagradu za likovno stvaralaštvo ovde dobio. Bio sam ambiciozniji od mnogih, hteo da se oprobam u zahtevnijim sredinama i reskirao sam. Imao sam sreće da u Americi ne radim ništa što nije umetnost - seća se Rakočević.
Moji prvi poslovi bili su mozaici i ikonostasi za crkve u Čikagu, Torontu, Hamiltonu... Oni su mi obezbedili finansijsku sigurnost neophodnu da se bavim mojom slikom. Prvi me je zapazio osnivač i direktor Muzeja savremene umetnosti u Čikagu Džozef Šapiro i ponudio samostalnu izložbu. Od tog trenutka mi je krenulo.
Pet godina kasnije, 1975, Sava Rakočević predstavlja američko slikarstvo u Kongresnoj palati u Parizu povodom proslave 200-godišnjice državnosti SAD. Sledi učešće na Salonu nezavisnih u Parizu, retrospektiva u Narodnom muzeju u Beogradu (1992), ulazak u srpsko izdanje enciklopedije „Britanica”, Vukova nagrada za doprinos nacionalnoj kulturi...
Da li se u slikarstvu oseća trenutak u kome živimo - večno je pitanje. Rakočević, sklon samorefleksiji, takođe ga analizira:
- Hteo ne hteo, trenutak je prisutan zvukom na slici, ili rečju koja je utkana u slikarske elemente, u prilagođavanju izraza savremenom slikarstvu. Tematski, obuhvata i sadašnje i prošlo vreme, ali je istovremeno i predznak za neko buduće. Buduće može biti maglovito, ne zato što će ga čovek takvim vremenom proizvesti, što je to njegova volja, već i priroda ima kosmičke zakone koji deluju na svest tako da čovek pomisli da ih sam stvara, dok su zakoni opšti. Međutim, ako čovek poremeti kosmičku ravnotežu, plašim se da bi čovečanstvu mogao doći kraj!
Ipak, apokalipse nema na Rakočevićevim slikama. Osim u blagim naznakama. Jer, kaže, postoje energije koje se nikad ne mogu uništiti, nemaju ni kraj ni početak. Krize su uvek tu, manje ili više. A ova sadašnja, po njegovom mišljenju, kao da je namerno smišljena da ljude odvuče od razmišljanja o svrsi života, odnosno da ih zavede svakodnevnim preživljavanjem, zamuti pogled u budućnost.
- Treba imati dobre oči, prijemnike za hvatanje spoljnjeg sveta i utisaka - objašnjava Rakočević. Nema to veze sa obrazovanjem, iako ono može da pripomogne. Samo tako umetnost pročišćava čovekovu misao. Verujem da se iz mraka sve rađa, čak i svetlost, pogotovo sad, u mojim godinama. Nemam više vremena da samo vidim tamne strane života. Gledam gde ima bar malo svetlosti, čak i u slici „Noći veštičavog meseca”.
Gubljenje jezika
- Svaki put primećujem da sve manje držimo do svog jezika. Office, shoes, open, travel, sale... kafana „Grčka kraljica” sad se zove „Speek easy”, „Dušanov grad” je „Moulin rouge”, „Pivnica” - „Old town”. Sve to deluje na narod da mu život postaje mešavina tuđih života - zapaža Rakočević. Ne mislim da je to slučajno. Sasvim je moguće da narod koji gubi svoj jezik i ostaje bez znanja o svojoj prošlosti bude iskorišćen za cilj kojeg nije ni svestan.
