Izvor: Politika, 08.Jul.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treš parada
Opšti je utisak da je ovogodišnji Bijenale, iako najobimniji po broju izlagača, najlošiji do sada, sa previše „treša“ i koncepcijskih nedoslednosti. Pored sporadično dobrih dela i zanimljivih postavki (na primer: Irski paviljon – Korban Voker, Venecijanski paviljon i video radovi u gondolama – Fabricio Plesi), moglo se videti i dosta kičerskog (sem ako to nije trend u krugovima novobogataša u raznim zemljama), dosta neosmišljenog, trivijalnog, slabo izvedenog
Venecija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sama je – grad/umetničko delo. SvakiBijenale novi je izazov i povod za dijalog epoha. Što god da stavite u venecijanske đardine, smestite u palate, prolaze, kanale, u paviljone, na ostrva, u crkve, na fasade, u negdašnje Arsenale – izgledaće u tom ambijentu posebno. Čak i ono što se danas naziva „trešom“ u Veneciji dobija status umetničkog dela. I naslov ovogodišnjeg Bijenala je višesmislen – Illumi/nationi, što treba da poveže sa Tintoretovim eksperimentima sa svetlom i ujedno da bacisvetlo na postignuća pojedinačnih nacionalnih paviljona i njihovih predstavnika.
U tom kontekstu, za naš paviljon i Rašu Todosijevića je takođe nađen veoma sretan naziv za radove koji se nisu bavili fenomenom svetla: Svetlost i tama simbola. Dodali bismo samo da smo prilično bili iznenađeni svedenošću i čistotom postavke. Najbolje izdanje, po opštem mišljenju, Rašinih eksponata do sada. Nikoga nije ostavilo ravnodušnim, a u nemalom broju raznih bezvezarija naš paviljon je izgledao u likovnom i poetičkom smislu baš efektno. Desničari su likovali prepoznavši u Rašinoj igri simbola i nešto od kodirane moći starih ideologija. Još kad to radi neko iz Srbije, poželjno je povezati to sa užasima rata iz devedesetih i Srbiju opet prepoznati kao krivca. Bar tako su to videli oni koji ne poznaju dovoljno ni naše prilike ni genezu radova, a pogotovo ne tendencije i stvarne provokativne namere našeg umetnika.
Idalje su u opticaju nepregledni redovi pred mnogim nacionalnim paviljonima, ali mnogi istinski bez razloga. Pre bismo rekli da su to provereni marketinški štosevi s čime su se složile brojne kolege sa raznih kontinenata. Čekate po dva-tri sata u redu pred paviljonom i onda se razočarate. Za japanski paviljon vam nije žao što ste čekali i stajali u redu jer ste ušli na neku drugu planetu, u svet animacije (umetnik Tabaimo) i interakcije kakav samo poželeti možete. Grčki paviljon je primer svedenosti i sprege duhovnog i likovnog. Ceo paviljon je u vodi preko koje gazite jednom linearnom stazom ka jednoj svetlećoj vertikali. Ne začudi vas ni što je za jednu uređenu zemlju, poput Švajcarske, izazovan projekat umetnika (Tomas Hiršhorn) koji selotejp trakom oblepljuje svepotrošačko smeće praveći ogromnu pretrpanu robnu kuću kao svojevrsnu instalaciju i kritiku prekomernog današnjeg konzumerstva.
Zadive vas, međutim, radovi ukrajinske umetnice (Oksana Mes) koja od šarenih uskršnjih jaja pravi ogromne slike/mozaike, citate renesansnih dela. Tek kada se sasvim približite velikim panoima ispred crkve S. Stae,vidite da su upotrebljena ofarbana jaja za koja ne možete da verujete da izazivaju takav valerski efekat.
Ili skulpture od voska švajcarsko-američkog umetnika Ursa Fišera,replika čuvenog rada Otmica Sabinjanki Đovanija Bolonje (iz 1583), zatim fotelja/sveća ili statua muškarca, koje su zapaljene, gore i tope se. Dakle, skulptorski odlivci u vosku postoje samo do zatvaranja Bijenala i tako podsećaju na prolaznost izloženog umetničkog rada. Izdvojili bismo i rad Kristijana Boltanskog pod nazivom Chance u francuskom paviljonu, jednu instalaciju u obliku lavirinta – svojevrsnu štampariju sa pokretnom trakom i crno-belim fotografijama glava beba. Pažnju je izazvala i crnogorska izložba Obod i bistre vode, pre svega zbog prisustva Marine Abramović, velike zvezde svetske umetničke scene.
Tu je još sijaset drugih stvari koje izazivaju pozornost, zanimanje, ali i veliki broj izloženih projekata i radova koji za reakciju imaju ravnodušnost. Čak katkad prezir zbog nedostatka invencije, zbog potenciranja nečeg apsurdnog, abnormalnog, bolesnog, patološkog, davno viđenog.
Ove godine, na samom otvaranju Bijenala,razvila se žestoka polemika između uticajnih ljudi iz struke, komesara italijanskog paviljona Vitorija Zgarbija i konsultanata čuvenih kolekcija Đermana Čelanta, i teoretičara Umberta Eka. Prvi je tvrdio da brani dignitet umetnika i omogućava mnogima da izlažu (200 izloženih dela je bilo uključeno u Paviljon Italija, pod nazivom: L arte non e cosa nostra ili u prevodu: (Umetnost nije mafija) zamerajući konsultantima i moćnim lobijima da umetnost nije sve što oni proglašavaju i promovišu za velike pare. Medijima je bilo više nego zanimljivo da to prate i zapitkuju kako je to moguće da novac i visina nečijeg honorara određuju i šta je umetnost i koliko ona vredi na tržištu umetnina i koji od umetnika će biti lansiran u orbitu ili će dobiti mesto u nekoj od prestižnih kolekcija.
Iz cele te polemike se moglo zaključiti da je mnogoizrečenog istina, ali i da je to slika stanja u svetu umetnosti. U suštini, sve je mirisalo na rivalsko prepucavanje poznatih faca iz sfere likovnih i vizuelnih umetnosti. A da je umetnost i veliki biznis,to je svuda znano sem na ovim našim prostorima.
Organizatorima najobimnije likovne smotre do sada, predsedniku Bijenala Paolu Barati i glavnoj kuratorki Švajcarkinji Biče Kuriger zamerali su izvesnu disperzivnost, širok odabir umetnika bez koncepcijskih ograničenja a sa dosta mršavim rezultatima. Zamerali su im štošta, posebno francuska štampa, ali i drugi, naročito animalisti, borci za zaštitu životinja, što su, na primer, uvrstili radove američkog umetnika italijanskog porekla Mauricija Katelanakoji je u Centralnom paviljonu izložio nekoliko stotina prepariranih golubova parodirajući na amblematsku sliku Venecije i naročito trga SvetogMarka. Mogle su se videti parole na ulazu u Đardine: Ovo nije svetlo (illuminationi) već tama i sramota nacije.
Opšti je utisak da je ovogodišnjiBijenale, iako najobimnijipo broju izlagača, najlošijido sada, sa previše „treša“ i koncepcijskih nedoslednosti. Pored sporadično dobrih dela i zanimljivih postavki (na primer: Irski paviljon – Korban Voker, Venecijanski paviljon i video radovi u gondolama – Fabricio Plesi),moglo se videti i dosta kičerskog (sem ako to nije trend u krugovima novobogataša u raznim zemljama), dosta neosmišljenog, trivijalnog, slabo izvedenog.
Čak i velike i poznate kolekcije koje poseduju renomirane umetnike ne mogu se pohvaliti najboljim izborom radova. Ne znam koga bi impresionirale stene nepravilnih oblika AnišaKapura u kolekciji Prade ili konstrukcija od cevi u turskom paviljonu bez obzira na ideju prečišćavanja vode?! Međutim, AnišKapur je veliko ime u svetu umetnosti i njemu je ustupljen ove godine za projekat Ascension jedan potpuno ekskluzivan prostor – Crkva SvetogĐorđa na istoimenom ostrvu. Rad ovog britanskog skulptora indijskog porekla su velike rashladne cevi koje preko krova i kupole ulaze u unutrašnjost crkve gde, poput džinovskih orgulja, ispuštaju hladni vazduh. Osećate se kao u frižideru. Sve deluje u najmanju ruku veoma čudno, ambijentu neprilagođeno, ali impresivno.
Usidrene jahte, kao na primer francuskog milijardera i kolekcionara Pinoa na pristaništu kod nekadašnje carinarnice (Punta di Dogana), iza Crkve Santa Maria della Salute, ili luksuzne jahte australijskih i ruskih bogataša i vlasnika fondacija (Fondacija Luna i Swatch) koje su sponzorisale Bijenale u luci kod Đardina – obavezan su deo imidža ove najveće likovne smotre. Bogati svet odavno zna da je ulaganje u umetnost veoma prestižan i unosan posao. Pojavljivanje na ovakvim manifestacijama je deo glamura i posebnog imidža. Modne kuće Pradai Trusardi izlažu svoje kolekcije po čuvenim venecijanskim palatama, baš kao i pomenuti Francuz u palati Grasi i nekadašnjoj carinarnici ili belgijski kolekcionari u palati Fortuni. Ulažu se milijarde u savremena likovna dela.
Ne znamo da li se tako i „peru novci“ ili izbegava porez, ali znamo da se prave kolekcije, katkad veoma vredne, katkad problematične, formiraju se kružoci ljubitelja i znalaca umetnosti, ostrašćene grupe, moćni lobiji koji određuju šta je u trendu, šta je i koliko vredno, pa čak i šta je umetnost i umetničko delo.
Borka Božović
objavljeno: 09.07.2011.
