Izvor: Politika, 15.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od belog papira
Dramski pisac Jordan Cvetanović objašnjava kako je posle četiri godine pauze drama „Terapija”, koja će biti izvedena u Ateljeu 212, spontano izašla iz njega
U svojoj drami „Terapija” mladi autor Jordan Cvetanović razotkriva svet ljudi koje možemo da sretnemo svuda oko nas. Dramska autorka Milena Marković donela je ovaj Cvetanovićev tekst u Atelje 212, a uprava kuće je,bez mnogo dvoumljenja, odlučila da ga postavi na sceni Teatra u podrumu. „Terapiju” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << režira iskusni Goran Marković, a u podeli su Svetislav Goncić, Srđan Timarov i Nataša Tapušković. Premijera je zakazana za 17. mart.
Umetnički put dramskog pisca Jordana Cvetanovića je originalan i neobičan. O ovom autoru britkog pera slušali smo još dok je, kao srednjoškolac, vodio zanimljive autorske emisije na Radio Baru. Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je 2008. godine. Bavi se marketinškim radom, piše kolumne, eseje o pop-kulturi. Autor je zbirke „Priče za tešku noć” (uspavanka za odrasle). Za svoj dramski prvenac „Pretis lonac” osvojio je 2005. godine nagradu kritike na festivalu „Glumci traže pisca” u Rimu. Voli da se vozi taksijem, da jede belgijsku čokoladu i posmatra svet iz svog ugla.
– Da budem potpuno iskren, „Terapija” je nastala sasvim nenadano, jer sam ušao u ćorsokak.Odugovlačio sam diplomiranje na FDU i bio primoran da na studiranje stavim tačku. A nisam imao temu, jer pune četiri godine nisam ništa pisao za pozorište. Prirodno, javio se strah od belog papira, a „Terapija” je spontano izašla iz mene. Pre godinu i po dana pomislio sam da bi bilo dobro da preispitam sebe. Da vidim gde sam stigao kao čovek. I stavio sam sebe na terapiju. Otišao sam kod terapeuta. To je bilo toliko uzbudljivo iskustvo da nisam mogao da ne napišem ništa o tome. Ideja se sama javila – kaže Cvetanović.
Junaci „Terapije” Jordana Cvetanovića očajnički traže pažnju. Iz nemoći – pričaju bez prestanka. Ćutanje je za njih znak da im život izmiče... Predstava, objašnjava autor, treba da nas opomene i upozori da sedeti u mestu i ponavljati kako ste u problemu i kako ne možete da izađete iz tog kruga ne znači ništa.
– Nikada nisam imao problem sa pisanjem, sa izborom tema, inspiracijom. U jednom trenutku, samo sam osetio besmislenost pisanja, jer nisam znao šta bih i kome bih šta rekao. Naišla je stvaralačka pauza. To me je uplašilo, a onda sam shvatio da je to i dobro. Akumuliraju se stvari, ideje, razmišljanja i nešto drugačije izađe iz čoveka. Kada ste u stalnom treningu pišete stvari koje se ponavljaju. Sami sebe zarobite – kaže Cvetanović.
Možda je i ovaj razgovor bila svojevrsna „terapija” iskrenosti za našeg sagovornika. Došao je u našu redakciju u mirno nedeljno popodne jer samo tada ima vremena za predah. Spontano, u jednom dahu nastavio je svoju priču:
– Najčešće se piše o problemu mladog čoveka koji živi u ovom vremenu, o tome kako da bude srećan. Mnogo je, ipak, važnije kako čovek da nauči da se bori sa teretom koji ima, kako da izađe nakraj sa konstantnim pritiskom, mogućnostima, očekivanjima. Mislim da je bitno da nađe mir sa sobom, da pronađe svoju tišinu, a onda će i sreća doći. Sreća valjda dolazi ako dobro poznajete sebe. Meni su bar tako rekli! – smeje se Cvetanović. – Šalu na stranu, spoznati sebe je, ipak, jako težak i bolan proces.
Jordan Cvetanović ne voli da ga svrstavaju u bilo kakve grupe, ali Dušana Kovačevića navodi kao nekog koga jako ceni kao dramskog stvaraoca, jer je neprevaziđen majstor dijaloga.
– Ovo su, svakako, moji profesionalni počeci. Istina, profesionalno se bavim i novinarstvom i marketingom. To su poslovi od kojih živim. Ali, pisanje i pozorište je nešto što mi mnogo više znači. Nešto zbog čega sam prevalio toliki put, preživeo toliko toga... To uspeva samo u slučajevima ako vam je nešto tolika strast. Stvar bez koje ne možete da živite. A pozorište je nešto što osećam kao svoje, i u njemu se osećam kao svoj na svome. Kompletno – kaže Cvetanović.
B. Trebješanin
[objavljeno: 16/03/2009]
