Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sjaj i beda intervencionzima
Kad je nemački nedeljnik Špigl objavio tri fotografije koje ovekovečuju likovanja tri američka vojnika, od kojih je jedan u činu kapetana, nad tek usmrćenim telima tri avganistanska civila, u saopštenju koje je potpisao pukovnik Tomas Kolins, Vojska Sjedinjenih Država je izjavila: „Izvinjavamo se zbog nanetog bola koji su izazvale fotografije.“ Sudeći prema ovom saopštenju, sve bi bilo bezbolno da fotografije nisu objavljene.
Skarednost bliskog kontakta između vojnika i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegove nevine žrtve, koja se „u istom kadru“ može uočiti samo ukoliko je preduzet kopneni pohod, ostaje prikrivena pri vazdušnim napadima. Između posade borbenog aviona i stradalih civila, čija je smrt na blanko računu „kolateralne štete“, uspostavlja se metafizička higijenska zona. Dakle, smrt tri pomenuta Avganistanca, ubijena izbliza, i smrt civila usmrćenih izdaleka, odnosno odozgo, u Iraku, Libiji ili, pre dvanaest godina, u SR Jugoslaviji, „ontološki“ je različita – to nam sugeriše logika prosvećenog militarizma.
Ova razlika uspostavlja se, na primer, kao razlika između obolelosti od raka uzrokovanog pasioniranim pušenjem i, s druge strane, usled eksplozija bombi obogaćenih osiromašenim uranijumom. Za jedno se nalazi odgovornost, i ona je lična – tako će i tri američka vojnika iz Avganistana biti procesuirana pred vojnim sudom svoje zemlje i, najverovatnije, osuđena na maksimalne kazne zatvora – a za drugo, odgovornost se ne nalazi, i ono se u obzir uzima kao fatum.
Na isti način na koji je u propis zabrane pušenja na javnim mestima upisan i pokušaj društva da olakša savest za teret štetnih gasova emitovanih iz fabrika i automobila, u osudu vojnika za pojedinačne zločine na ratnom području, upisan je i pokušaj društva da olakša savest za sam teret vojne intervencije. Ko u rat na tuđoj teritoriji odlazi sa najboljim namerama, kući se neminovno vraća s rđavom savešću. Naravno, ako uopšte donese glavu na ramenima.
Novi film Kena Louča „Irska ruta“ (Route Irish) počinje sekvencom sahrane vojnika ubijenog u Iraku. Prema zvaničnom saopštenju, on je ubijen od strane iračkih pobunjenika. Fergus, prijatelj ubijenog vojnika Frenkija, odgovoran za njegov odlazak u Irak, otkriva da su njegovu smrt skrivili saborci koje je Frenki optuživao za ubistvo jednog iračkog dečaka i bio spreman da protiv njih podnese krivičnu prijavu.
Louč problem pokazuje u svoj njegovoj kompleksnosti. Naime, onaj ko je ubio dečaka tvrdi da je to učinio preventivno, jer je izgledalo da dečak, posežući za mobilnim telefonom, namerava da aktivira eksploziv. U prilog odbrani ubice idu i primeri iz ratnog iskustva i vojni propisi o ponašanju na terenu koji obavezuju da se posle izricanja komande „ruke uvis“, puca na svaki mig. Ipak, pred nama je, nepobitno, ubica dečaka, i to dečaka koji nije ni pomišljao na napad.
Fergus uzima pravdu u svoje ruke, hvata glavnog krivca i, najčuvenijom metodom mučenja koju su američki vojnici upražnjavali na zarobljenim Iračanima (prelivanjem vode preko peškirom obmotanog lica izaziva se panika davljenja), dobija njegovo priznanje. Na kraju, kad shvati da mu je ubica dečaka, pod neizdrživim mukama, priznao nešto što nije učinio, Fergus će i sebi prekratiti život. Kao solidno opravdanje, ništa se ne može isprečiti između savesti i zlog dela. Da li je uistinu tako?
Danski dokumentarni film „Oklopnik“ (Armadillo) Janusa Meca Pedersena pokazuje nam upravo suprotno – to da se između savesti i zlog dela ništa ne može isprečiti tako kao solidno opravdanje.
Svež vod danskih vojnika odlazi na šest meseci u Avganistan da, na prvim borbenim linijama s talibanima, zameni stari vod sunarodnika. Kako se vidi „iz prve ruke“, nekoliko pripadnika ovog voda počinilo je ratni zločin. Grupa talibana je likvidirana pošto je okršaj završen. Vojnik koji je ispalio rafal u rov, u kasarni se hvali kako je protivnike ubio dok su se još mrdali. Potom je, s još jednim drugom, dobio medalju. Kad se glas o načinu likvidacije proširio, osumnjičeni vojnici potežu argument samoodbrane – ranjeni talibani su nameravali da pucaju.
Razlika između primera iz igranog filma Kena Louča i Pedersenovog dokumentarca u tome je što su, u drugom slučaju, umesto civila i maloletnika, u pitanju odrasli ratnici. Mehanizam odbrane je, međutim, istovetan. Ne samo da vojnik nije ubica, koji ubija maloletnika ili ranjenog protivnika, nego je spasilac koji ubija potencijalnog ubicu. Ono što opterećuje savest, ne može se izgubiti – ono se može samo preokrenuti u sopstvenu suprotnost.
Dok dva pomenuta filma i tri pomenute fotografije bacaju svetlost na bedu novog oružanog intervencionizma, film Ketrin Bigelou „Katanac za bol“ (The Hurt Locker), prošle godine ovenčan Oskarima, po dobrom starom holivudskom običaju, stvara iluziju njegovog sjaja. U njemu su američki vojnici u Iraku, na teškom zadatku demontiranja eksplozivnih naprava, prikazani kao istinski požrtvovani, dobri ljudi koji domicilnom stanovništvu svesrdno pomažu. Oni svoj život ne stavljaju na kocku kao danski ili engleski mladići za 10.000 dolara mesečno, da bi kad se vrate kući mogli da pokrenu sopstveni biznis, kako je rekao Fergus, nego kao ljudi posebnog kova koji čine ono što je (i u politici) najsvetije – žrtvuju se za drugog, i to za onog drugog iz drugog (odnosno, trećeg) sveta. Simptomatično je da i u ovom filmu gine jedan dečak. Ali, ovde taj dečak, prirastao za srce američkom junaku, strada u napadu Iračana.
Idilu o aktuelnim stvarima uvek pokvare fotografije sa terena.
Zlatko Paković
objavljeno: 26.03.2011.
