Izvor: Politika, 06.Jan.2012, 18:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gumene čizmice
Ovih poslednjih dana pokušavam da prekopavam sećanja u nameri da izvučem neku, koliko-toliko celovitu, zapamćenu sličicu iz nekadašnjih proslava Božića. Šta to kažem – proslava – a u istinu podrazumevam godine neposredno posle završetka Drugog svetskog rata, u Beogradu, a tada nije bilo baš poželjno ni pominjati reč Božić, a još manje proslavljati Božić.
To je svima bilo razumljivo, jer se nova vlast što se predstavljala i kao revolucionarna, i kao narodna vlast, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tek učvrstila posle pobede na jesenjim nedavnim izborima, pa nikako nije bila spremna da uvaži i nazadne, nenarodne sklonosti one šačice preostalih elemenata propalog, bivšeg buržoaskog režima. U tu šačicu ubrajala se, neopozivo, i moja porodica, na šta smo se već bili navikli: na našoj porodičnoj kući, u Gospodar-Jovanovoj ulici, odmah posle izbora, savesni članovi Narodnog fronta ispisali su, krupnim, velikim slovima u crnoj boji, parolu: Smrt propaloj buržoaziji! Preko te parole, što mi i sad iskrsava pred očima, i kroz maglovito lelujanje odmaklog vremena gura se, čak dosta jasan, i poziv i priziv, u stvari znak u vremenu, jer je oblikovan kao ime – Božić 1946. godine.
Ne pitam šta mi poručuje taj znak, to ime ispod naslaganih decenija – jer je već tu tražena sličica, progurala se i ona: vidim sebe, devojčurka što nema druga posla nego da raste i izrasta dok raste i posleratna opšta beda, a zima baš nema milosti, prepuna snega, i ledene košave, i zamrznutih ulica, i skamenjenih ruševina.
Pri tom, devojčurak ima prvu dužnost u svakom danu: da pre nego što pođe u školu, očisti sneg na trotoaru ispred njihove kuće, kako kažu susedi misleći na našu kuću, i kako kaže i milicioner što u svaku zoru, bez greške, proverava da li je trotoar ispred njihove kuće, očišćen, kako i mora da bude. Očišćen je, devojčurak je završio svoj posao dok su majka i tetka od svitanja u dugim redovima za dnevno sledovanje namirnica, starija sestra se sprema za odlazak u gimnaziju, čeka je, ove godine, velika matura, a naša nana, koja najviše voli da čisti sneg – čim kroči na hladan vazduh dobije napad angine pektoris što je, po nalazu doktorke Aleksić, jedine susede koja pristaje da uđe u naš dom – vrlo opasno za gospođu Vulović u visokim godinama.
Predvidljivi dnevni raspored članova tog buržoaskog domaćinstva poremetilo je spetljano pitanje pomenutog devojčurka: „Šta sutra da obučem kad pođem da čistim sneg i krenem u školu? Stare cipele su mi se potpuno raspale, i hvala Bogu što je tako, jer su me toliko stezale da više nisam mogla da hodam, a suze su mi curile, same od sebe, od bola.”
Dramatično porodično većanje nije dovelo do nekog rešenja: nana je, još svojevremeno, razdala sve svoje cipele koje bih mogla da probam, jer je ona nosila male brojeve što bi meni odgovaralo; mama je imala samo jedne jedine zimske cipele, za dva broja veće od sadašnjih mojih, tetka je koristila predratne gojzerice svoga muža, čuvenog industrijalca sad osuđenog na robiju, u koje je morala da, kad pođe da čeka u redovima, stavlja slojeve novina i dvostruke debele čarape, pošto su joj te gojzerice bile ogromne, ali ipak čudom sačuvane u naninoj kući od – konfiskacije celokupne imovine i moga teče i moje tetke.
Tajac je zamenio porodično uzbuđeno dogovaranje i, dok je trajao, moja dostojanstvena nana je uskliknula! Setila se! Odmah je poslala devojčurka u podrum, iako je bilo kasno veče, šta mari, svetlosti ima.
„U levom uglu našeg većeg, prednjeg podruma”, kazala je, „a odmah ispod plakara za vino u kojem sad čuvamo važne hartije tvoga pokojnog dede, nekadašnjeg ministra, mora da postoje, zavijene u novinsku hartiju, gumene čizmice. Kupila sam ih za našu Stanu, urednicu i vrednicu, nikad je neću prežaliti, sposobna je bila za svaki posao. Kupila sam joj ih kod ’Bate’, kod Londona, čim su se pojavile, valjda je to bila 1938. godina, bile su joj neophodne kad sprema podrum pre no što stigne novi ogrev za novu zimu. Kad ih je nosila, Stana je bila još mlada i još zdrava, brza, malih stopala, nismo mogli ni da pretpostavimo da će je bolest tako začas odneti – gotovo sam sigurna da će ti te čizmice odgovarati!”
Ona sličica, maločas iskrsla, pokazuje mene, davnog devojčurka, kako se pobedonosno penjem uz iskrivljene podrumske stepenice, mašući gumenim čizmicama stisnutim obema rukama. Pristajale su mi izvrsno, naročito kad sam i ja složila dva reda novina na dno čizmica i obula debele vunene čarape. Stekla sam obuću iz snova – sa kojom sam mogla i da čistim sneg, i da idem u školu, i da stignem gde god je potrebno, i to brzinom mačke u čizmicama od sedam milja! U njima sam, tajno, otrčala preko zaleđenih Terazija sa zaleđenim starim vodoskokom do uglova i tada, kao i sada, poznatih ulica: do one koja se, do proleća 1946, zvala Pašićeva ali se od tada do sada zove Nušićeva i one koja nikako nije menjala svoje ime – Čumićeve! Tu je, na samom uglu tih ulica, bila mala cvećara. Iza spuštenih zastora te cvećare, šapnule su mi drugarice iz razreda, one dve „iz našeg sveta”, što su povremeno pristajale da razgovaraju sa mnom, mogu se naći i kupiti prelepo sređene grane jelki, sa odgovarajućim svećicama, sjajnim tračicama i sitnim belim, pravim cvećem, koje dugo traje. Samo se u toj cvećari, začudo jeftino – dopirao je šapat – mogu nabaviti ti divni praznični pokloni kakvih nigde drugde u Beogradu nema!
Stigla sam, uoči Badnje večeri, pred cvećaru sa tim čudima – i zakucala. Zastor na vratima se podigao, vrata su se otvorila i – ušla sam u svet malih božićnih jelki, maštovito i nameštenih, i razmeštenih, i ukrašenih. Izabrala sam – ljubazna i otmena vlasnica me je nežno požurivala pri izboru – najlepši, ne sumnjajte u to, molim, aranžman a koristim reč koja pripada današnjem vremenu, nikako ondašnjem, iz 1946. godine, i to činim namerno kako bih, za trenutak, zbližila ta silno udaljena vremena.
Vlasnica je moj poklon našem domu zamotala u hrpu stare hartije – da se ne vidi šta nosim – prikupila silne dinare i desetodinarke kojima sam joj platila dragoceni predmet, i poljubila me je u obraz. Podsetila me je da je strogo zabranjeno prodavati i badnjake i jelke na pijaci, ali, evo, ona u cvećari uspeva da nešto, skriveno, ipak proda.
Sutra, na Badnje veče, mi smo, članovi prokaženog doma, iza spuštenih roletni a i zavesa, uz plamen crvenih svećica između zelenih grančica jelki, uz nezaboravnu naninu proju i pitu od suvih šljiva, proslavili veče koje se moralo skrivati, kao i praznik koji smo čekali sutra, Božić. Tek tada sam opazila da je ljubazna vlasnica cvećare u aranžman udenula bogatu grančicu badnjaka sa nešto uvezane slame.
Posle mnogo godina me je poznanik, jedan zlobnik, ali i veliki znalac naših istorijskih prilika, upozorio da sam sačuvala nedozvoljenu meru naivnosti koju on, sad baš, želi da razori.
Naime, on je pouzdano znao da je ljubazna i otmena vlasnica cvećare bila, već tada, 1946, u čvrstoj vezi sa Oznom, moćnom policijskom ustanovom zaduženom za opštu zaštitu naroda, koja joj je i dala u zadatak da prodaje božićne aranžmane, u samom centru grada.
Neprijatni znalac je tvrdio da je Ozni bilo izuzetno stalo da ima uvid na ljudske ostatke bivšeg, propalog građanskog društva i, ako je to ikako moguće, a moguće je – i potpuni spisak svih njihovih članova.
Nikad nisam oprostila tom suviše upućenom znalcu što me je lišio, bez ikakve milosti, moje dugo očuvane naivnosti.
(2. januar 2012.)
Svetlana Velmar-Janković
objavljeno: 07.01.2012.
