Izvor: Politika, 26.Dec.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po đake od vrata do vrata
Kad je njih 45 trebalo da budu upisani u jednu osnovnu školu na Karaburmi, došlo je do protesta drugih roditelja
Mi smo još 1998. godine počeli da se bavimo predškolskim programom jer to je vreme sa puno interno raseljenih lica i izbeglica. Programe su donirale inostrane nevladine organizacije. Sredstva su bila namenjena za siromašnu decu ili decu koja nedovoljno poznaju jezik sredine u kojoj žive.
To su uglavnom bila deca raseljena sa Kosova koja su masovno došla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1999. godine. Tada sam bio aktivista nevladine organizacije Romsko srce koje je svoje sedište, tj. vrtić imala u Borči. Programom je bilo obuhvaćeno oko 45 dece, a ja sam tada polazio od istine da kad pomažeš drugima pomažeš i sebi. Bili smo i bez posla. Uz pomoć Balkanskog inicijativnog fonda dobili smo donaciju za multietnički vrtić u trajanju od tri meseca. Tada sam vodio organizaciju Udruženje Egipćana Jugoslavije ,,Faraoni”. Ali pošto Egipćani u Beogradu ipak nisu imali veće probleme, mi smo se okrenuli obrazovanju raseljene dece.
Ispostavilo se da je vrtić radio nekoliko godina. Odluku o tome koju ćemo decu upisati donosili smo tako što smo išli od vrata do vrata i popisivali ih. To je bio vrtić gde su deca učila najosnovnije stvari iz higijene. Vaspitačice su u to vreme bile Romkinje najmanje sa srednjom školom, ali bilo je onih koje su prevodile jer deca su došla sa Kosova i govorila su albanski i romski.
Vrtić je bio u iznajmljenoj privatnoj kući, prostor je plaćao ,,Sejv d čildren”. Posle smo radili prvi predškolski program italijanske organizacije ,,Marija Montesori”. To je program koji omogućava deci da u datom trenutku rade šta ona hoće. Na primer, prala su posuđe, jer to su bile specijalne male sudopere, isto takva kupatila, tako da su mogli sami da peru ruke, bez pomoći drugih. Kad su hteli da peru ruke oni su prali, kad su hteli da jedu oni su jeli. Pre toga smo primenjivali klasične domaće programe ,,Korak po korak 1” i ,,Korak po korak 2”. To su osnovni programi, koji su za nas bili značajni jer imali smo decu iz nehigijenskih naselja.
Ali kad je trebalo da budu upisani u jednu osnovnu školu na Karaburmi, došlo je do protesta roditelja jer 45 malih Roma bilo je spremno da istovremeno pođe u prvi razred. Koliko znam, neki su ipak upisani u tu školu, neki u neke druge. Jer videlo se da su deca pripremljena i čista, sa urednom kosicom.
Probleme u vezi sa odećom te dece mi smo uspešno rešavali ali mališani iz nehigijenskih naselja se sa tim često suočavaju: njima namenjene pomoći su jednokratne ili je između dve pomoći toliki vremenski razmak da su ugroženi rezultati prethodnog projekta. Ili, kada je posle izbora dolazilo do promene vlasti onda se jako dugo čeka da nova vlada nastavi sa programom koji je prethodna podržavala.
To je i vreme kada je uvedena zakonska obaveza da svako dete, pa i romsko, mora da provede od tri do šest meseci u pripremnoj nastavi pre redovne škole. Sada je ta obaveza, koliko znam, produžena na devet meseci.
Mislim da je ta pripremna nastava jako potrebna, možda bi trebalo i duže da traje, jer i ja sam krajem šezdesetih godina, kada je uveden produženi boravak, zahvaljujući tome, u školi mnogo postigao. Da nije bilo produženog boravka, ne verujem da bih školu uopšte završio. U tadašnjoj školi ,,Prva proleterska brigada”, a sada ,,Stari grad”, išli smo prvo na ručak, posle dva sata učenje i provera zadataka a onda oko sat vremena slobodne aktivnosti, šah i društvene igre. U školi smo bili ujutru od osam do pet po podne. To je pomoglo mojoj porodici jer samo je otac radio, a nas je sedmoro dece. I svi smo završili bar osnovnu školu.
Andragoški asistent, Škola za osnovno obrazovanje odraslih ,,Đuro Salaj”, Beograd
Sejdo Komina
objavljeno: 27.12.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
