Izvor: Sportske.net, 06.Feb.2016, 15:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sun Cu - Umeće igranja fudbala
Žervinjo, Ramireš, Džekson Martinez, Guarin, Aleks Teišera nisu izraubovani polovnjaci koji se vuku ka poslednjem kilometru. Tajanstveni kabineti na vrhu kineske države ovoga puta misle ozbiljno, od toga ne možete da dobijete veću garanciju da postoji plan. Svetski fudbal je već ostvario kineski ideal rasta i propagande...
Kada je na nekom zidu osvanula poruka "Kinezi, marš u Japan", ogorčenog pijačnog prodavca su proglasili za rasistu. Niko nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << mogao da zna da će doći vreme kada će globalna poruka u jednom od prelaznih rokova biti "Plaćenici, marš u Kinu".
To da bi Kinezi mogli da marširaju fudbal (za igru je potrebno ipak nešto više) nije novost, svoju prvu šansu sa srpskim misionarom Borom Milutinovićem nisu iskoristili. Nisu prihvatili religiju koja zahteva strpljenje na putu ka proviđenju. Sa puta svile stizale su priče o kombinaciji sistemske korupcije i nezainteresovanosti lokalnog stanovništva, svemoćnih direktora i lenjih fudbalera nevoljnih da prihvate autoritet znanja stranaca. Nemojte me pogrešno shvatiti, Kinezi vole fudbal, ali gle čuda, vole dobar fudbal i ako neko može da ih shvati to smo mi Srbi.
Elegija na tamošnjim terenima oličena u isluženim strancima koji su kvalitetom fudbalski Guliveri u odnosu na domaći proizvod koji neozbiljno doživljavaju ne zanima nikoga. Uostalom, da nije tako televizije ne bi kupovale prava za siću. Ni projekat poput Gvanžua koji se pozicionirao kao nezavisna azijska sila nije mnogo pomogao, konkurencija rađa interesovanje, jednooki kiklop u zemlji slepih nije baš najlepši prizor.
I pored bajki koje srpski treneri i igrači pričaju o tamošnjem fudbalu ovdašnjem neukom puku, kineska liga je daleko od ozbiljnog takmičenja, skup našminkanih stihija koji pokušava da ne liči na divlje naselje.
U kineskoj varijanti državnog kapitalizma (nabacite mu i ideološki levi predznak, svejedno je) bez odluke države, stvari su okamenjene. Kao i u svakoj ozbiljnoj državi, tamo lance pokreće moranje, ne dobra namera.
Pa, šta se promenilo?
U biti pomeranje fokusa sa moćne privrede na konzumerizam, odnosno industriju zabave je najkraće objašnjenje.
Ne mora se biti baš Konfučije da shvatiš gde leži zlatna šansa za kombinaciju propagande i prilike za dinamičan rast, svetski fudbal je baš to, u praksi ostvaren kineski ideal upravljanja stvarima.
Zbog toga je odluka sa vrha, kažu da je od prve glave Ksi Đinpinga stiglo ohrabrenje, čitaj naredba, da se Kina upusti u fudbalsku trku za novcem.
Jasno, na pijacu moraš da doneseš nešto, na tim tezgama, za razliku od gotovo svega ostalog kineska roba baš ne izaziva interesovanje.
Druga svetska ekonomija je naravno sposobna da kupovinom napumpa domaće fudbalske rezervoare do nivoa na kome će ostala azijska prvenstva izgledati kao lokalni turnir u malom fudbalu u mom Kragujevcu, ali to opet ne znači ništa bez domaćeg proizvoda. Danas je ono što vredi od kineskih igrača koncentrisano u vodeća tri ili četiri kluba, čitav proces zahteva ono što je do sada bilo deficitarno, strpljenje.
Ali kada je vizionarski predsednik Ksi bio u poseti Mančester Sitiju, više od selfija sa Kunom Aguerom impresionirali su ga uslovi u trening centru "Građana". Setite se, Feran Sorijano i Ćiki Begristajn su u maniru najboljih kineskih majstora prekopirali Barsinu postavku izvrsnosti u "La Masiji", to se danas (svet voli pobednike) proglašava za jedini put.
Kinezi u ovom trenutku imaju pravilo o tri stranca, plus jednom igraču iz Azije, pokupovaće ono što valja iz bolje fudbalske Koreje, a u ovu FIFA zonu potpada i Australija gde se takođe može probrati ono što umakne engleskim klubovima.
Svako rušenje ovog pravila dovešće do neprepoznatljivosti, ali i porasta kvaliteta, klubovi će, podržani novim ugovorom o TV pravima, dobiti dodatna sredstva. Kako rekoh politička odluka da se kupuje kvalitet je obavezujuća za privatne klubove, to je, da se ne lažemo, neraskidiva veza i ona će funkcionisati, oko države sigurno neće zažmuriti na nečiju želju da zakida i štedi.
Postoji dakle obavezujuća volja u tu svrhu može se trošiti neograničeno. Ako povučemo paralelu sa MLS, ovde ni za koga ne postoji seleri kep, dakle, plate domaćih igrača koje su u manjim klubovima često neadekvatne i rađaju osećaj inferiornosti neće biti ograničene.
Tu dolazimo do pitanja motiva. U procesu koji je počeo, upravo bi mogućnost da se postane baš bogat od igranja lopte u svojoj zemlji mogla da upristoji stvari u samoj bazi.
Druge azijske zemlje su slale igrače čak plaćajući evropske klubove kako bi klinci studirali fudbal. Kina će dovesti igru, oličenu u skupim profesorima i demonstratorima kod sebe, upravo zbog želje da upravlja procesima.
Imaju li pravo na nadu?
Probaću sa jednom paralelom koja se mnogima neće svideti. Engleska je izmislila ovu igru i nije baš dobra u tome, iako svake nedelje uživo gledaju najbolji fudbal koje su ljudske oči videle. Samo, gurnuli su aroganciju kolonijalnog gospodara u fioku, prihvatili su italijanski način po Čelsiju devedesetih, Jakobinca kakav je Venger, i progutali knedlu, Škota koji im je osvetlio put.
Kina će istim putem, prihvatiti hodočasnike, ne dovoditi u pitanje fudbalski kanon. Ono što je neporecivo su rezerve iz kojih će izvlačiti materijal za ovaj impresivan poduhvat.
Kako rekoh, temelj mora da bude solidan, laviće i delfine za kapiju, odnosno Snežanu i patuljke za dvorište će već dokupiti...
Pogledaj vesti o: Japan, Fudbal
