Izvor: Politika, 30.Jul.2011, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rumunka u „svetu cveća i vrba”
Izabela Onu iz Bukurešta uspela je ono što ni mnogim rođenim Japankama ne polazi za rukom – da postane gejša
Gejše, misteriozne japanske žene koje vekovima golicaju maštu svih koji kroče na japansko tlo, primile su u svoj tajanstveni krug ženu koja, na prvi pogled, ni po čemu ne odgovara rigidnim standardima na kojima njihov svet počiva. Izabela Onu je Rumunka, u biografiji ima radno iskustvo konobarice u kafiću i ogromno interesovanje za drevnu japansku kulturu, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspela je ono što ni mnogim rođenim Japankama ne polazi za rukom – da postane gejša.
Sve je počelo pre 15 meseci, kada je dobila priliku da provede godinu dana u jednoj od najuvažavanijih okija, odnosno kuća gejši, gde je trebalo da kao šegrt pomaže u održavanju domaćinstva i izučava način života gejši. Budući da u Japanu vlada verovanje da su gejše posebna bića, koja žive u nekoj odvojenoj, paralelnoj realnosti, njihov svet je u mitologiji nazvan „svet cveća i vrba”.
Taj univerzum, sagledan iznutra, za Izabelu Onu, rođenu Bukureštanku, uopšte nije bio obojen lakim, lepršavim bojama. Njenim dolaskom u maloj okiji nastupio je sukob dveju civilizacija i kulturnih kodova, evropskog i japanskog, jer se od Izabele nije očekivalo da promeni samo način hodanja i govora – nego da svoj dotadašnji pogled na svet prilagodi novoj realnosti.
„Evropljani su strastveni i otvoreno pokazuju osećanja, a meni je odjednom rečeno da moram potpuno da ih kontrolišem. Gejša mora da zadrži nepromenjen nivo pribranosti, nezavisno od toga kako se oseća iznutra. To je za mene bila prava borba”, ispričala je Izabela novinaru „Džapen tajmsa”.
Na početku je imala otpor i teskobu od sistema koji propisuje i planira, doslovce, svaki korak, a potom je jedna od starijih gejši Mijamoto postala njena „oni-san”, ili mentorka. Ona je zbunjenu Rumunku uputila u tajne na kojima počiva „svet cveća i vrba”.
Morala je da nauči tradicionalni ples i sviranje, koje je trebalo svakodnevno uvežbavati. Premda je i ranije bila svesna koliko gejše do detalja usavršavaju neke naizgled banalne veštine, tek živeći sa njima naučila je kako da ispijanje čaja dovede do nivoa umetnosti.
Kada je prošla godina dana, položila je ispit koji joj je doneo sertifikat da je zrela gejša. Dobila je i profesionalno ime Fukutaro, koje, kaže, potiče od slatkiša koji se proizvodi u svetilištu, u obližnjoj Mišimi.
„Fukutaro je takođe muško ime, ali se u svetu gejši smatra da donosi sreću. I ja osećam da sam izuzetno srećna. Kao da se san ostvario”, priča Izabela alijas Fukutaro.
Njen san o Japanu datira još iz tinejdžerskih dana, a šansu da ga uživo vidi dobila je 1999. godine i odmah se zaljubila u ljude i celokupnu estetiku Zemlje izlazećeg sunca. Četiri godine kasnije, vratila se da radi kao kelnerica u suši-restoranu jednog prijatelja i upravo na tom mestu ju je uočila gejša Mijamoto, u njoj prepoznala vrline koje se traže od jedne gejše i pozvala je u svoju okiju.
„Fukutaro ima osećaj rafiniranosti, koji su, izgleda, mnoge Japanke zaboravile. Dosta ljudi je primetilo da je ona, u stvari, više Japanka od većine devojaka iz samog Japana. Odlučna je, vežba mnogo i pravi je stoik”, priča o svojoj štićenici mentorka Mijamoto.
O tome koliko je interesovanje za ulazak u svet gejši opalo, svedoči podatak da ih je 1920. godine bilo 80.000, a danas ih nema više od 2.000 – i uglavnom žive u gradu Kjotu. Možda će Izabelina priča zaintrigirati više strankinja da svoju sreću potraže u „svetu cveća i vrba” i tako, makar delimično, pomognu zaustavljanje njegovog nestajanja.
D. Vukotić
objavljeno: 31.07.2011
