Izvor: Politika, 12.Okt.2011, 00:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vruća jesen
Poput adolescentskih buntovnika, američki demonstranti i njihovi srpski navijači su ubeđeni da otvorenom kritikom Volstrita rade nešto jako hrabro
Srpski medijski prostor je, iz nekog razloga, ekstremno amerikocentričan. Novinskim vestima gospodare događaji iz SAD praćeni ogromnim brojem komentara čitalaca. Dok velika većina verovatno ne bi mogla da sastavi dve rečenice o pitanju poreskih stopa u Rumuniji, Bugarskoj ili čak Srbiji, sve vrvi od žalopojki nad poreskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistemom u SAD. Stoga ne čudi da su nedavni protesti u američkim gradovima naišli na topao prijem kod srpske publike. Obe grupe krasi ne samo zavidan jaz između umišljenog i realnog razumevanja američkog društva i politike nego, mnogo gore, i jedna opšta politička nezrelost. Nažalost, ono što je u SAD politička filozofija ostarelih hipika u Srbiji je daleko rasprostranjenije.
Za početak, tu je nezaobilazan kult mladosti. Za građanina Srbije, koji je navikao da su mu ministri ljudi koji nisu prešli tridesetu, gde su stranke u večitoj poteri za „mladim liderima” i gde se studentima odavno pripisuju politička prava koja premašuju prava ostalih građana, nema bolje garancije da je neki protest na pravom putu od te da njime dominiraju mladi. Mladi su, naime, neiskvareni životnim iskustvom pa su samim tim najpouzdaniji moralni kompas svakog društva.
Poput adolescentskih buntovnika, američki demonstranti i njihovi srpski navijači su ubeđeni da otvorenom kritikom Volstrita rade nešto jako hrabro – da se bore protiv opakog sistema, da govore istine koje drugi ni ne slute, a i kad bi ih znali ne bi smeli da ih kažu; da se uzdižu iznad gomile i njenog konformizma – a sve ponavljajući milion puta izrečene poluistine i opšta mesta uz punu podršku filmskih zvezda, neposrednog okruženja i stoprocentnu sigurnost da ama baš nikakvih ozbiljnih posledica neće biti.
Demonstranti su ogorčeni statistikama o materijalnim razlikama u populaciji kao da se ceo život vrti oko predmeta i novca. Umišlja se da u SAD hara siromaštvo iako se radi o ljudima čiji je životni standard viši od standarda 99 odsto ljudi u istoriji civilizacije. Velika većina statističke kategorije „siromašnih” nisu nikakvi izgladneli beskućnici već više nego dobro uhranjeni ljudi koji žive u stanovima koji imaju klima-uređaj, mašinu za sušenje veša i više od jednog televizora.
Demonstranti sa Volstrita i njihovi navijači su ubeđeni da je za svetsku krizu kriva nekakva „deregulacija”, iako se količina propisa koja reguliše najsitnija pravila poslovanja svakodnevno uvećava stotinama stranica. U realnosti, osnovni uzrok poslednje finansijske krize jeste uniformnost ponašanja banaka koju su proizveli silni komplikovani propisi: ako konstelacija propisa ima neku manu – a što je nemoguće predvideti upravo zbog njihovog broja i kompleksnosti – pogrešiće ne jedna ili dve nego sve institucije. Jednostavno, tamo gde je sve propisano nema mesta da se misli drugačije.
Ipak najpogubnije od svega je odsustvo svesti o ogromnom i dalekosežnom destruktivnom potencijalu svake revolucije. Svakog leta u Srbiji se sa perverznom nasladom stalno iščekuje „vruća jesen” pa su i ove američke demonstracije pobudile nadu da „počelo je, počelo”. Protesti, pa još ako se završe revolucijom, se ponekad doživljavaju kao bolja, autentičnija demokratija, a ne kao njen poraz.
Osnovna funkcija demokratije je mirna promena vlasti. Ogromna vrednost očuvanja mira nije samo u materijalnim i ljudskim žrtvama koji se na taj način izbegavaju nego u očuvanju klime stabilnosti i poverenja među građanima koja je neophodna za njihov prosperitet. Društva koja su prošla kroz revoluciju teško postižu konsenzus o najfundamentalnijim pitanjima i decenijama biju davno završene bitke što ih čini lakim plenom potencijalnih neprijatelja. Sva sreća da nije bilo „šestog oktobra” i da je očuvan kontinuitet demokratskih institucija – u suprotnom bi se za dvesta godina, pored četnika i partizana, naši potomci bavili još i Dosom i otporašima.
Međutim, ova osnovna funkcija demokratije se nekako izgubila iz vida, a demokratiji su počela da se pripisuju razna čudotvorna svojstva bazirana na nerealnim pretpostavkama o mudrosti pojedinačnih birača i kolektivnog odlučivanja. Medijima je pripisivana objektivnost, a biračima volja i strpljenje da dobijene informacije nepristrasno obrade i hladnokrvno primene pri glasanju. Umesto procesa, demokratija je počela da označava ishod, a svako odstupanje realnosti od te zamišljene utopije je postalo dokaz da demokratija zapravo ne postoji. Srećom, plodove demokratije uživaju i oni koji su uvereni da su je izgubili.
Željka Buturović
objavljeno: 12.10.2011
