Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Jun.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Italija i evro
Priča o italijanskoj ekonomiji je naravno kompleksna, tako da će ovo biti samo jedan argument zašto su italijanske vlade bile voljne da usvoje evro i zašto povratak na liru nije veoma popularan u italijanskoj javnosti, prema svemu što znamo.
Slika 1 pokazuje razvoj javnog duga u odnosu na BDP od 1990. Jasno je da se on smanjivao u godinama do usvajanja evra i do krize 2008. godine. Kriza, da se podsetimo, nije izazvana ničim vezanim za zajedničku valutu već kolapsom finansijskog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sistema u Njujorku. Dakle, ako je održivost javnog duga brinula italijanske vlasti, usvajanje evra bilo je rešenje, bar ako se sudi po kretanju javnog duga.
Slika 1: Javni dug, % BDP
Izvor: Ameco
Slika 2 daje istoriju efekta lavine (snow ball) na javni dug i primarnog suficita od 1995. Lavina izražava razliku između kamatne stope na dug i stope rasta BDP-a, dok je primarni suficit razlika između prihoda i troškova umanjenih za kamate na dug. Ako je efekat lavine pozitivan, kamatna stopa je viša od stope rasta, ona doprinosi rastu javnog duga, pa je primarni suficit neophodan da bi odnos duga i BDP-a ostao na istom nivou.
Vidimo na slici 2 da je razlika između kamatne stope na italijanski javni dug i stope rasta BDP-a znatno smanjena posle usvajanja evra i ostala je na niskom nivou i posle krize, bar u odnosu na vreme lire. Osim na vrhuncu recesije i u godini kada je pretio raspad evra. Na ovo ću se vratiti.
Zato je italijanska vlada mogla znatno da umanji primarni suficit, što znači da je mogla, napustivši liru i prešavši na evro, da vodi labaviju fiskalnu politiku.
Figis 2 Primarni suficit i efekat lavine
Izvor: Ameco
Mislim da to ukazuje na objašnjenje za popularnost evra. Na osnovu iskustva, ako treba ponovo da se uvede lira, biće potrebna fiskalna konsolidacija. Ili će biti potrebno birati između sledeće dve mogućnosti: Ili će javni dug morati da bude smanjen bržom inflacijom, u svakom slučaju onaj deo koji će ostati u vlasništvu Italijana; ili će dug morati da se restrukturira.
U oba slučaja, međutim, nije uopšte izvesno da bi italijanske fiskalne vlasti zaista mogle značajno da povećaju stvarnu javnu potrošnju i prilično je verovatno da će biti neophodna veoma restriktivna politika javne potrošnje.
Dakle, evro izgleda kao bolja mogućnost, čak i ako je cilj da se fiskalnom ekspanzijom podstakne privredni rast.
Slika 3 prikazuje udeo dodate vrednosti prerađivačke industrije u BDP Italije, Francuske i Austrije. Poređenja sa drugim evropskim zemljama ne menjaju mnogo stvari. Od 1995, udeo industrijske proizvodnje u ukupnoj smanjen je u sve tri zemlje, mada najmanje u Austriji. Ali ne izgleda da se nešto neobično dešava u Italiji. U stvari, u okviru razvijenijih zemalja EU, Italija je bliža privredama sa značajnim sektorom prerađivačke industrije. U svakom slučaju, bilo bi vrlo teško pokazati da je prelazak na evro izazvao ili doprineo deindustrijalizaciji Italije.
Slika 3: Prerađivačka industrija, dodata vrednost, % BDP
Izvor: Evrostat
Nema sumnje da Italija ima problem sa rastom. Pridruživanje evropskoj monetarnoj uniji je, ako išta, pomoglo, bar potencijalno. To su italijanske vlade proćerdale. Sada će, sva je prilika, glasači imati priliku da odluče da li su za povratak na liru. Na finansijskim tržištima se već može videti rast kamatnih stopa na italijanske dugove. Iz iskustva 2012, videti Sliku 2, znamo da efekat može da bude veliki. Rast kamatnih stopa zapravo govori o očekivanoj devalvaciji ako se lirom zameni evro. I to pod pretpostavkom, koja sada više nikako nije zadovoljena, da se zamena izvrši neočekivano. Tako da jedino odluka glasača da se ne napušta evro može da obezbedi da ne dođe do masovnog odliva novca i, posledično, značajnog pada proizvodnje.
