Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tarantinov Đango i mi
Zemlje bivše Jugoslavije nisu kolonije, ali pokazuju mentalitet postkolonijalnih zemalja kada od pesme ,,Marš na Drinu” prave međunarodni problem
U Srbiju je došao film „Đangova osveta” Kventina Tarantina. Film je pokrenuo dve debate u SAD. Jedna je stara, ali u kontekstu strašnih ubijanja u američkim školama ponovo je aktuelna – debata o uticaju filmskog nasilja na mlade i korišćenju oružja.
Drugu debatu je pokrenuo reditelj Spajk Li, a to je pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosa prema robovlasničkom društvu. Spajk Li neće gledati film jer smatra da taj deo potresne i sramne istorije SAD nije sprdnja, dok Tarantino vidi ovo kao šansu da se, makar na platnu, crnac, rob, osveti za vekovno mučenje belcima.
Film predstavlja, kao i ostali Tarantinovi filmovi, neku vrstu ,,originalnog remiksa”; u ovom slučaju, radi se o remiksu vestern žanra koji u američkoj kinematografiji predstavlja ultimativni teren za preispitivanje američkog identiteta.
U domenu igranja žanrom, humora, likova, pametnih dijaloga i stripovske estetike, Tarantino je ponovo napravio dobru zabavu. Proizvodi pop kulture u najvećoj meri su usklađeni s vladajućom ideologijom, čak i kada su u pitanju Tarantinove provokacije sa ubijanjem Hitlera ili crncem koji je bolji kauboj od samih kauboja.
Kritičari tih scenarističkih odluka, poput Spajka Lija, puki su kritičari dobrog ukusa. Ne postoji ništa kontroverzno, pa ni preterano hrabro u Tarantinovim odlukama. Američki predsednik je crnac i to po drugi put – prema tome nema razloga da na filmu crnac ne bude najopasniji revolveraš u Americi.
Jedan odgovor na prvu debatu (o uticaju filmskog nasilja na mlade) dao je Majkl Mur: radi se o satiri, ne o nasilju. Ja mislim da je filmski odgovor na prvu debatu film ,,Slon” Gas van Santa koji povezuje otuđenje, medije, školstvo, roditeljstvo i ličnu neprilagođenost u jednu opštu atmosferu tenzije iz koje se rađaju nasilni pojedinci. Dostupnost oružja im samo pomaže.
Prikazivanje bičevanja roba i pasa koji rastrgnu crnca je moralno neophodno i Tarantino je to prikazao. S druge strane, Tarantinovo stilizovano, ,,kul”oružano nasilje verovatno nema uzročno-posledičnu vezu s nasilnim porivom nekog gledaoca, ali jeste ogledalo nasilnosti društva.
Nasilje je bitan deo mnogih umetničkih dela, ali živimo u kulturi kada su nasilje i seks odvojeni od svoje materijalnosti i pretvoreni u čiste slike, u estetiku, u bezbedno iskustvo koje nas otuđuje od našeg stvarnog, emotivnog doživljaja nasilja i seksa. O prvoj debati u kontekstu civilne upotrebe oružja mora odgovorno da se diskutuje u američkom društvu.
Što se druge debate tiče (odnos prema robovlasničkom društvu), Đango predstavlja lik oslobođen od kolonijalnog mentaliteta. Engleski naziv filma sugeriše oslobođenost od lanaca. To su lanci istorijske potčinjenosti; Đango je ustanik ravnopravan belcu.
"Zašto se ne pobune i pobiju belce?” pita se robovlasnik Kendi. Đango upravo to radi. Postoje komedije o Drugom svetskom ratu, pa može postojati komedija i o robovlasništvu, i to je odgovor Spajku Liju. Ipak, Tarantino nije Sofokle niti to želi.
Njegovi osvetnički filmovi zadovoljavaju potrebu gledaoca (konzumenta pop proizvoda) bez udubljivanja u koncept osvete. U okvirima bajkovitog oslobođenja svoje princeze Brumhilde od robovlasnika, Đango je heroj, ali kolonijalni mentalitet nastavlja da živi ne samo na platnu, već u današnjoj realnosti. Posledice tog mentaliteta su neobrazovanost, siromaštvo i getoizacija crnačke populacije ne samo u SAD, već u celoj Africi.
kolonije, ali pokazuju mentalitet postkolonijalnih zemalja kada od pesme ,,Marš na Drinu” prave međunarodni problem. Sitne zemlje vrebaju priliku da se osećaju isprovocirano. Nesamostalne zemlje čekaju da im roditelj, EU, organizuje sastanke premijera Srbije i Hrvatske.
Zemlje bez sopstvene strategije dočekuju investitore kao spasioce, a neke im grade spomenike. Postkolonijalne zemlje su ogrezle u korupciju do mere disfunkcionalnosti. Banana republikama vladaju birokrate koji dobijaju domaće zadatke iz inostranstva. Onda ne treba ni da se čudimo što nas tretiraju kao zemlju kojom treba upravljati.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu Njujork
Igor Simić
objavljeno: 23/01/2013
