Izvor: Politika, 05.Dec.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta li nas još sve čeka
I nemojte mi samo reći kako ovaj briselski sporazum „nema veze” sa dobijanjem statusa kandidata
„Niko na ovom svetu, ni Bog ni predsednik ne mogu od ovih ljudi da traže da se sklone sa barikada”, izjavio je letos (29. jula) Borislav Stefanović. Pa se sada nešto pitam – šta se to u međuvremenu dogodilo i koja je to viša sila umešala svoje prste da ostvari ono što letos ni Bog ni predsednik ne mogoše?!
Ali ovo nije tekst o barikadama i Stefanoviću, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niti o ovom poslednjem briselskom „sporazumu” sa Prištinom koji, uostalom, tek treba videti i koji bi u svakom slučaju najpre morao da bude potvrđen u srpskom parlamentu.
A i nema se tu mnogo šta reći. Sami ti pregovori su više nego „grbo rođeni”, s obzirom na to da su proizašli iz prošlogodišnje kapitulacije, odnosno „zajedničke rezolucije sa EU” u Generalnoj skupštini, i od početka se jedino postavljalo pitanje kolika će politička šteta iz njih proizići i da li će ona biti popravljiva. Ali, nezavisno od toga, mislim da nije ni tačno, a ni mudro, svaki ustupak, povlačenje ili poraz u borbi za Kosovo – a bilo ih je poprilično u novije vreme, od 1999. do danas – tumačiti kao konačno „priznanje Kosova” ili „konačnu predaju”. Čak i kada je to izraz opravdanog nezadovoljstva, ogorčenja i rezignacije (ili stranačke kalkulacije), takav stav na kraju samo ide naruku albanskoj strani, kao i onima u Srbiji koji se za tu kapitulaciju upravo zalažu.
Svestan sam opasnosti da nam se po principu „kuvanja žabe” i „zrno po zrno pogača” kosovska nezavisnost na kpaju može i „dogoditi”, i na tu opasnost treba neprestano upozoravati. Ali kao što ne prihvatam tezu koja nam se „velikodušno” nudi, a po kojoj je „još Milošević izgubio Kosovo”, isto tako ne treba ni iz činjeničnih, ni iz političkih razloga olako prihvatiti da je „Kosovo izgubljeno” zbog ovog ili onog lošeg sporazuma ili kapitulantskog poteza aktuelne vlasti.
Naravno, ima tu jedna „mala” razlika. Milošević jeste činio ozbiljne greške u kosovskoj politici, jeste se povukao sa Kosova i tada jeste učinjen ogroman korak ka njegovom gubitku, ali to su bile greške, povlačenja i porazi u uslovima raspada zemlje, građanskog rata, sankcija i bombardovanja. Ali Milošević se povukao pod bombama i pod pretnjom fizičkog i ekonomskog uništenja i kopnene intervencije (i pri tome, ne treba to nikad smetnuti s uma, dobio Rezoluciju 1244). A mi sada godinama prisustvujemo većim ili manjim kapitulacijama pod pretnjom da se, u protivnom, neće dobiti ulaznica za EU i da će nam biti uskraćena „kandidatura za status kandidata”. A to je, priznaćete, prilična „razlika koja čini razliku”.
I nemojte mi samo reći kako ovaj briselski sporazum „nema veze” sa dobijanjem statusa kandidata i da je poziv za uklanjanje barikada na severu Kosova upućen iz humanitarnih razloga. Ne samo da „ima veze”, nego su, očigledno, namerom da se u poslednji čas, i uprkos kategoričnom stavu Angele Merkel i nemačke diplomatije, ipak, obezbedi ta famozna kandidatura ovaj sporazum i ovaj apel Srbima na severu prvenstveno motivisani. (A koliko je to, čak i uskopartijski i dnevnopolitički gledano, problematična računica može se videti koliko danas na primeru političke sudbine Jadranke Kosor i HDZ-a u susednoj Hrvatskoj.)
Bilo je, naravno, u našoj istoriji slučajeva tragičnih poraza, surovih ucena i poniženja. Ali ono što meni u ovoj stvari najviše smeta jeste minornost i besmislenost razloga za ovo poslednje. Nisu u pitanju nikakvi bombarderi i trupe, nije čak ni ona poslovična, u narodnoj epici prokazana „prodaja vere za večeru” već manje i od toga.
Znate ono kad čekate u MUP-u za pasoš ili ličnu kartu, pa vam najpre daju broj na kome piše kad treba da dođete da biste ušli u proceduru. E, pa Srbija je na svom evropskom putu danas stigla do faze da sa nestrpljenjem, radošću i ushićenjem čeka da („uslovno”) dobije broj i zvaničnu potvrdu na kojoj će pisati da je kandidat za dobijanje pasoša. S tim da, za razliku od onoga što dobijate u MUP-u, na pošti ili kod lekara, na ovom papiru neće stajati čak ni vreme (datum) kad će ta procedura, odnosno pregovori uopšte početi.
Znam da deluje neverovatno, ali je doslovno tako. Čak je i meni već teško da prebrojim šta smo i koliko smo do sada puta proslavljali najrazličitije uspehe na „evropskom putu”. Kad smo dobili studiju izvodljivosti, pa kada je potpisan SSP, pa kada smo ga ratifikovali, pa kada smo podneli kandidaturu, pa kada je ta kandidatura u Briselu prebačena iz jedne u drugu fioku, kada ju je komisija prosledila savetu. Pa kada je komisija dala pozitivno mišljenje... Pa sada kad savet treba da potvrdi preporuku komisije. Pa ćemo se onda jednog budućeg dana ludo radovati, eventualnom, određivanju datuma početka pregovora, kao i svečanom zaključenju svakog od poglavlja tokom tih pregovora.
A kad smo ovoliku političku i simboličku cenu platili samo da bismo stigli do statusa (polu)kandidata – šta li nas tek još sve čeka na putu do „punopravnog članstva” u uniji? Koliko ucena i pritisaka, nepristojnih ponuda i nedostojnih pristanaka? Koliko „tehničkih pitanja”, „crvenih” i „administrativnih linija”? I zato se ne možemo ne zapitati – šta li će još, nastavi li se tako, ne samo od „srpskog Kosova”, nego i od cele ove države na kraju tog „putovanja” uopšte preostati?
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 06.12.2011.
