Izvor: Politika, 07.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Socijalni lahor
Na kraju se može dogoditi da nam apstraktni i uglavnom nedostižni ciljevi postanu važniji od života
U izjavama Aleksandra Vučića prečesto se smenjuju crna predskazanja i vedri optimizam. Takva promena političkog raspoloženja donekle se može razumeti, jer ovdašnji su lideri zavisni od svojih javnih stavova, a građani, bar na simboličnoj ravni, od toga žive.
Pre nekoliko dana smo čuli da ovoj zemlji neće pomoći ni šeici ni Amerikanci ako ona, inače vidno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nemoćna, sama sebi ne pomogne. A u istom danu i nagoveštaj da će Srbija, možda i u dogledno vreme, biti „čudo na Balkanu“.
Čuda su, kao što je poznato iz istorije raznih čarolija, prilično retka, a ovde se ima sve manje vremena da bi se ona i dočekala. I sama paralela sa čudima ima različite, donekle potpuno sukobljene konotacije, no verujemo kako je vicepremijer ipak mislio na ona koja bi mogla da donesu nešto dobro.
Tako je, potkraj sedmice koja je upravo minula, ovdašnja javnost primila jednu placebo dozu optimizma, osećajući ipak na svojoj koži da živi u ambijentu besposlice, besparice, baldisale privrede i nedostatka nade. Javna politička slavlja pri otvaranju novih objekata „koji su rezultat investicione injekcije“, podsećaju na realsocijalističke panađure. Tu će se zaposliti 200–300 srećnika, ili malo manje, ili malo više. Svakog meseca više od 6.000 ljudi gubi posao.
Zašto – ako je vlast pri dolasku obećala da će zaposliti Srbiju? Premijeru Dačiću smo više puta pred oči stavljali njegovu izjavu o tome da će svoj mandat posvetiti narodu i njegovom boljem životu. Uvereni smo da premijer to želi, ali ne može. Nemoć da se izađe na kraj sa ekonomskim sunovratom, kome se u Srbiji ne vidi kraj, nije samo Dačićeva. Vlada ima važnija posla nego što je zapošljavanje najvitalnijeg dela Srbije: to je čuvanje Kosova i brzo koračanje ka Evropskoj uniji.
Valja strepeti da su ovakvi prioriteti tek donekle racionalni, samo do sudara sa nemogućim. Tamo gde prestaje kontakt sa stvarnošću, gubi se i politički racio kao neminovni orijentir. Na kraju se može dogoditi da nam apstraktni i uglavnom nedostižni ciljevi postanu važniji od života.
U Srbiji postoji (uslovno) nekoliko kategorija građana koje se nalaze u egzistencijalnom mamurluku, u ambijentu teške socijalne narkoze: zaposleni koji svaki bogovetni dan strepe za svoje ubogo, uglavnom slabo plaćeno radno mesto; oni koji su tu privilegiju već izgubili, a ima ih na stotine hiljada; isto toliko, možda je više, trudbenika koji provode mladost na berzama rada, stareći zajedno s ravnodušnim šalterskim službenicima koji imaju sve više mušterija. Ne smeju biti zaboravljene ni žrtve kriminalnih privatizacija, desetine hiljada radnika koji su ostali bez ičega, jer je neko prodao ne samo radno mesto nego i čitav njihov život. Vučić je svoj antikorupcijski populizam okončao na Miškoviću. Tu se iscrpljuje moć harizmatične ličnosti, jer u haotično uređenoj policiji i političkom pravosuđu, privatizaciona mafija će lako pokupiti milijarde dolara.
Čime se onda bave sindikati u Srbiji? Ide zima, biće da nabavljaju zimnicu i svinjske polutke. Mnogi sindikalni lideri postali su bliski vladajućoj oligarhiji, neki joj čak i pripadaju. U proseku, ovde je život i zaposlenih, a naročito onih koji posla nemaju niti imaju nade da će ga naći, skoro sasvim na dnu. Iz heterogenog pokreta i sirotinjske letargije nije moguće očekivati nekakvu socijalnu oluju. Ono što je Čanak organizovao pre dve nedelje liči na lahor, onaj prijatni povetarac koji će samo osvežiti srpske vladare.
Srpski sindikati nemaju svoje uzore u inostranstvu, ne poznaju dobro, ili nimalo, modele tamošnje sindikalne borbe, koja je vrlo žustra, uprkos nemerljivo boljem statusu tamošnjih radnika. Ako je i poznaju, onda je ignorišu pred internom funkcionerskom korupcijom.
Naravno da niko ne priziva socijalnu oluju u Srbiji koja bi bila razorna. Ali, ako su sindikati u nas omamljeni šurovanjem sa vlašću, to bi moglo da znači kako su siromaštvo i beda ovde projektovani kao legitiman politički program. Niko se ne budi, sve nam je gore, sve je u redu. Tako nam je, idemo dalje.
Pred tim saznanjem očekujemo „bolne rezove“, kako je obećao Vučić. Zar uopšte postoji nešto što je još bolnije od ovoga? Da li nam vlada umesto novih radnih mesta predviđa šparanje i nova odricanja? Vicepremijer nije objasnio koliko će boleti, i koga će ta neugodnost da potrefi.
Mladi ministar Lazar Krstić još nije izašao sa svojim programom. Dačić, koji ne voli MMF, razgovara sa njima, a oni predlažu samo štednju.
U stvari, ona kod nas dobro funkcioniše, mnogi već godinama nemaju šta da troše, niti će imati. Osim ako ih iz depresivnog beznađa ne izbavi majka otadžbina, kao čudo na Balkanu.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 07.10.2013
