Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Školovanje upakovano kao roba
Zbog toga što ne postoji specifikacija školarine, njeni iznosi su veoma različiti
Možda je surovo ovo što ću reći, ali naravno da korupcija na univerzitetima postoji. Postoji, i to kod visokoškolskih institucija, kod profesora, a i kod studenata.
Naše visokoškolske ustanove je trajno pokvarilo to što im je dato pravo da od studenata naplaćuju razne dažbine. Pre svega, njima je data ogromna diskrecija prilikom određivanja visine godišnje školarine, koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naplaćuju od samofinansirajućih studenata. Zbog toga se između fakulteta unutar jednog univerziteta, ili između istorodnih fakulteta različitih univerziteta, školarine ponekad drastično razlikuju.
Politika naših visokoškolskih ustanova jetakva da školarina za samofinansirajućeg, odnosno budžetsko davanje države za budžetskog studenta njemu omogućavaju, maltene, samoto da se uhvati za bravu fakulteta. Sve ostalo se dodatno plaća: prijava ispita, kolokvijuma, prenos bodova za nepoložene ispite, različita uverenja i slično. Na primer, uverenje o statusu studenta, koje mu je potrebno da bi ostvario neko svoje zakonsko pravo na skoro svim fakultetima se naplaćuje. Na višim stepenima studija (master, doktorske) studenti su primorani da plaćaju veoma visoke takse. Izdavanje diplome se plaća, u zavisnosti od univerziteta, šest, osam, pa i deset hiljada dinara.Takođe, za više stepene studija fakulteti nerado traže od vlade kvote za budžetska mesta, jer im je mnogo lakše da školarinu naplate od studenata, umesto da se s državom preganjaju oko visine i same uplate sredstava. Krunu svega predstavljaju studentska plaćanja raznih taksa za molbe.
Ovakvih primera je mnogo i sve se to može nazvati korupcijom u širem smislu, odnosno kvarenjem institucija visokog obrazovanja. Sve se ovo pravda time da mi studenti ,,investiramo u sebe”. To nam govore oni koji su studirali besplatno, kad se obrazovanje, od predškolskog do doktorata smatralo za pravo, a oni su ga sad upakovali i prodaju ga kao robu.
Svi ovo problemi imaju samo jedno rešenje – specifikaciju školarine. Specifikacija bi nam pokazala šta školarinom plaćamo, a šta ne, to jest šta ćemo dodatno platiti. Zbog toga što ne postoji specifikacija troškova, iznosi školarina na istim fakultetima na različitim univerzitetima su veoma različiti. I mogu da se menjaju iz nepoznatih razloga.
Kad je reč o ,,kvarenju profesora”, direktan oblik korupcije je,naravno, prodaja ocena na ispitu, što je i krivično delo. O tome možemo govoriti kao o pojavi, ali ne i o samim primerima jer se o tome malo zna. To su radnje koje se drže u tajnosti i u kojima učestvuju: student, profesor i eventualno posrednik.
Kada bih znao za konkretne primere bio bih dužan da ih prijavim policiji, a ne da govorim za novine. Ali mogu da govorim o drugim oblicima korupcije kojom se bave profesori, kao što je, na primer, direktna, često prinudna, prodaja udžbenika. To je takozvana pojava pretvaranja katedre u tezgu. Kad dođe u učionicu, profesor podeli studentima po jedan primerak svog udžbenika i svakog od njih pita: ,,Plaćaš ili duguješ?” Ili im kasnije, na ispitu, traži da donesu njegovu knjigu. Mnogi profesori smatraju da je to legitimno sve dok studenti kopiraju njihove knjige i na taj način krše njihova autorska prava.
Ja sam predlagao rešenje koje bi moglo da zadovolji i interese profesora i potrebe studenata i da oživi fakultetske centre za publikacije. Ovim centrima bi, naime, profesori prodavali autorska prava za svoje udžbenike, koji bi ih kasnije izdavali i besplatno delili studentima. Tamo gde to ne bi bilo moguće bez podizanja školarine, udžbenici ne bi morali da budu odštampani, već objavljeni u digitalnom obliku. Čak sam predlagao da ovi ,,pe-de-ef udžbenici” budu u formatu A4 kako bi studenti koji neće da uče sa monitora mogli da ih odštampaju.
Najzad, kad je reč o studentima, jedan vid njihovog ,,kvarenja” je izbegavanje obaveza koje imaju, na primer – polaganje ispita na bubicu ili na puškice. Neću da razmišljam o tome kakvu štetu može da napravi jedan lekar koji tako završi fakultet.
I naši privatni fakulteti su deo tog ,,kvarenja”. Oni su se pojavili kao odgovor na potrebe nekih ljudi da brže i lakše dođu do visokoškolske diplome, a vremenom su uticali i snižavanje kriterijuma za polaganje ispita na državnim fakultetima.
Za suzbijanje svih ovih oblika ,,kvarenja” potrebna su sistemska rešenja. Država mora više da izdvaja za visoko obrazovanje jer tada će imati i više prava da utiče na finansijske odluke na fakultetima. Sad imamo sistem koji funkcioniše tako da u visokom školstvu dobro prolazi onaj ko se bolje snađe. Ako se ovako nastavi za deset godina moći će da studira samo onaj ko ima novca.
Sekretar Studentskog parlamenta Univerziteta u Nišu
Vladica Maričić
objavljeno: 23.01.2013.
