Izvor: Politika, 20.Dec.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvo se zapitajmo otkud taj problem
Društvo ne treba da koristiti iste mehanizme kao da se bavi obrazovanjem većinskog stanovništva
Romski ženski centar ,,Bibija” se već petnaest godina bavi problemima romskih žena. Družeći se sa Romkinjama u ženskim radionicama srele smo majke koje su sedamdesetih i osamdesetih godina završavale osnovnu školu, dok su njihove ćerke danas polupismene. Tokom celog ovog perioda osnovno obrazovanje je kod nas obavezno, ali ranije je ta obaveza češće ispunjavana nego danas. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Zato ne bih rekla da je obrazovanje ,,romski problem” ili ,,problem romske zajednice”, nego je, pre svega, problem društva koje nije uskladilo svoje aktivnosti sa težinom situacije. Nije problem ni ,,romska devojčica” koja ne ide u školu, nego to što se društvo nije dobro organizovalo da problem njenog obrazovanja uspešnije rešava.
A moguće ga je uspešnije rešavati. Samo se prvo treba zapitati otkud taj problem, ili još bolje, treba tu devojčicu upitati: „šta ne valja u toj školi?”. I ona će vam reći: prvi problem je jezička barijera, srpski nije njen maternji jezik, nije jezik na kojem je progovorila ni koji najčešće čuje u svojoj kući. Zato mislim da je kod upisa u prvi razred, i u daljem školovanju, važno da deci bude pristupačno gradivo i na jeziku koji je njihov maternji. Ovaj posao preuzeli su pedagoški asistenti i asistentkinje koji su svojevrsna spona između škole, roditelja i romskih đaka. Problem neznanja jezika je, međutim, samo ublažen, jer asistenata je u celoj Srbiji 180, a grube procene govore da bi ih trebalo da budenajmanje 400.
Drugi problem sa kojim se, kad je o obrazovanju reč, suočava romsko dete je materijalna situacija. Kad se prevaziđe problem lične dokumentacije, i kad se ime deteta iz obližnjeg romskog naselja nađe na spisku đaka osnovne škole, slede nove barijere: mladi đak najčešće nema knjige, sveske, odgovarajući pribor. Nema ni odgovarajuću odeću i obuću. Možda bi jedno od rešenja bilo ponovno uvođenje đačkih uniformi. Koliko god izgledalo kao korak nazad, to bi bila poruka društva da u školi svi kreću sa iste crte i svi imaju jednake šanse. Za jednu romsku devojčicu, koja dolazi iz drukčijeg socijalnog miljea nego većina druge dece, to bi bio važan podstrek.
Treći problem sa kojim se romski učenici i učenice suočavaju je diskriminatorna klima koja, možda i nesvesno, vlada učionicom. Devojčice koje izostaju iz škole su nam pričale da su ih diskriminisale i tetkice koje čiste školu, ali i direktori i vršnjaci i vršnjakinje. Čini mi se da u ovom slučaju nastavno osoblje treba da odigra važnu ulogu u promovisanju poštovanja različitosti, i to ne samo kad su u pitanju romska deca. Obavezno stručno usavršavanje nastavnog osoblja za individualizovan obrazovni rad i interaktivnu nastavu treba da da značaj temama kao što su suzbijanje stereotipa, predrasuda i diskriminacije. Ohrabriti jedanaestogodišnju Romkinju da istraje u školskim obavezama, a ona neprestano kasni u školu jer je majci pomagala oko ručka, a sa poslednjeg časa mora da žuri jer su njena mlađa braća i sestre sami kod kuće, najmanje je što savest njene nastavnice može da učini.
Uz pomenuta tri problema ne treba izostaviti i četvrti – uslove u kojima živi prosečna romska porodica. To su: hladnoća, mali prostor, bez radnog stola za đaka, bez kompjutera, ponekad i bez struje. Iako težak problem, i on je ipak rešiv. Bar u onom delu u kome škola može da pritekne u pomoć –da, na primer, dva sata pre i dva sata posle nastave organizuje aktivnosti u kompjuterskoj učionici, da se učenicima omogući pristup internetu, jer će tada imati i zajedničke teme za razgovor na odmoru. Škola treba da otvori svoja vrata širom i inkluzivni princip (princip uključivanja) primeni u praksi.
Prema tome, pitanje obrazovanja romske dece može se uspešno rešavati ako društvo ne koristiti iste mehanizme kao da se bavi obrazovanjem većinskog stanovništva. Problem se može rešavati samo u skladu sa njegovom težinom i sa činjenicom da je reč o posebno ugroženoj grupi.
Aktivistkinja Romskog ženskog centra ,,Bibija”
Đurđica Ergić
objavljeno: 21.12.2011.
