Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opsadno stanje
Svakako da ova zemlja ima težih briga nego što je dilema oko autentičnosti doktorata Nebojše Stefanovića. Ali su reakcije koje je ta afera izazvaladobar pokazatelj stanja duha na srpskoj medijskoj i političkoj sceni
U Srbiji se konačno ukida vanredna situacija, ali se, imam utisak, još ni ne nazire kraj permanentnom vanrednom stanju koje se pokazuje kao, takoreći, „prirodno stanje” i medij u kome se aktuelna vlast najbolje snalazi i najradije kreće.
Svakako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ova zemlja ima većih problema i težih briga nego što je dilema oko autentičnosti doktorata Nebojše Stefanovića. Ali se mora reći da su reakcije koje je ta afera izazvala više nego dobar pokazatelj stanja duha na srpskoj medijskoj i političkoj sceni – kao i onog karakterističnog „koraka više”, koji premijer Vučić redovno pravi, da li zbog svog karaktera, ili po savetu stranih marketinških stručnjaka koje redovno konsultuje.
Šta znači intenzivno emitovanje poruka preko tabloidnih „službenih glasnika”, njihovih urednika, („službenih”) saradnika i analitičara bliskih vlasti o nekoj „međunarodnoj zaveri protiv Vučića”, sa ciljem njegovog slabljenja ili rušenja? Zar neko treba da poveruje kako je skandal sa Stefanovićevim doktoratom smišljen u sadejstvu „korumpiranih policajaca”, „zlih tajkuna” i stranih agentura, a sve to da bi se okrnjio rejting SNS-a, „otupela oštrica” aktuelne borbe protiv kriminala i „oslabile pozicije” premijera u borbi za zaštitu nacionalnih interesa?
Na stranu što ja tu borbu nigde ne vidim – sem ako se pod tim ne podrazumeva hvalisanje kako smo, eto, „bolji od Crnogoraca” i (za sada) ipak nećemo da uvodimo sankcije Rusiji. Ali zato vidim briselsku kapitulaciju, vidim ukidanje institucija države Srbije na severu KiM, vidim pripremu rasprodaje preostalih privrednih resursa, vidim beskonačno geopolitičko lutanje, prošarano galopirajućom autoritarnošćui izmišljanjem unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
Da ovde nije reč samo o preteranoj odbrambenoj revnosti pojedinih medijskih zaštitnika premijerovog „lika i dela”, potvrdio je pre neki dan i jedan od najodanijih premijerovih saradnika, Aleksandar Vulin, rekavši da „velike sile neće predsednika Vlade Srbije koji ima podršku 50 odsto glasača”. Ovo veoma važno svedočenje iz usta jednog ministra nipošto ne bi smelo da prođe bez dužne pažnje i analize. Da li nam to Vulin kaže da se naši „zapadni prijatelji” – u stvari, možda čak i oni „istočni”, pošto je rekao „velike sile” – mešaju u unutrašnje stvari i nelegalno rade na smanjenjupopularnosti predsednika vlade? Pa to je strahovito važna stvar i bilo bi nepravedno i neodgovorno da Vulin, kao i svi ostali koji su poslednjih dana razrađivali ovu njegovu tezu, to saznanje ne podeli sa srpskom javnošću. Da složno osudimo to mešanje i izvučemo pouku ko su nam pravi, a ko lažni prijatelji.
Ili je, naprosto, sve ovo obično prenemaganje, trapav pokušaj skretanja pažnje sa afere ministra policije i kvazipatriotsko medijsko bildovanje pred odlazak na raport u Berlin, po novu porciju zahteva i pred očekivani dogovor o prodaji „Telekoma” i delova EPS-a Nemcima?
Jer, koliko ja vidim, Srbija je poslednjih desetak dana iz usta premijera i „prvog potpredsednika” najmanje desetak puta saopštila da je ulazak u EU apsolutni politički prioritet, da Beograd podržava teritorijalni integritet Ukrajine i da je svestan obaveze usaglašavanja svoje spoljne politike sa Briselom tokom procesa pridruživanja. Osim toga, Beograd je ponovo odradio još jedne „istorijske izbore” na Kosovu i još jednom naterao svoje sugrađane sa severa KiM da izlaskom na glasanje u organizaciji „Republike Kosovo” daju novi doprinos zaokruživanju njenog „teritorijalnog integriteta”.
Uostalom, zar nije lično gospođa Merkel, upravo ovih dana, uoči posete srpskog premijera, zvanično pohvalila srpsku vladu zbog napretka u odnosima s Prištinom i izjavila da bi, „da ju je neko pre dve ili tri godine pitao da li će se Srbija kretati ovim putem po pitanju Kosova, rekla da je sumnjičava, ali da je sada vidljiv značajan napredak u suživotu sa Prištinom”.Pa zar bi neko toliko – čak i preko očekivanja – kooperativnog beogradskog partnera rušio zbog „sitnica” kao što su sloboda govora, demokratija i medijska cenzura?
Uzgred, kada se već bude nalazio u Nemačkoj, i kada nam ionako prečesto, ponekad opravdano, a ponekad i preko granice dobrog ukusa, navodi Nemačku i Nemce kao primer i uzor, Vučić bi mogao malo da se raspita kod domaćina kako se treba postaviti prema slučaju osporavanja autentičnosti doktorata člana vlade, s obzirom da je pre nekoliko godina nevolja slična Stefanovićevoj zadesila i nemačkog ministra odbrane Karl Teodora cu Gutenberga, u to vreme (2011) najpopularnijeg nemačkog političara, koji je bio primoran da podnese ostavku.
Da li je tada Angela Merkel rekla da „nikad nije čula gluplje osporavanje nečijeg doktorata” i da li je pokrenula čitavu mašineriju s tezom kako je u pitanju „zavera” i „napad na nemačku državu”? A lepo je mogla da optuži neke centre na zapadu ili istoku kako su lansiranjem slučaja pokušali da sruše rejting nemačke vlade i ugroze stabilnost nemačke vojske i države.
Hoću reći, ne samo da se neukusno povodimo za stranim uzorima, nego čak i to najčešće radimo nedosledno i polovično. To jest, uzimamo uglavnom ono loše, nepogrešivo preskačući sve što bi moglo biti uputno, korisno i hvale vredno.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 10.06.2014.
