Izvor: Politika, 11.Jan.2015, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Napuštena” generacija koja je uspela
Odrastanje bez roditelja koji su otišli iz Rumunije u potrazi za poslom u inostranstvu bilo je veoma teško za mnogu decu, ali nekima od njih to je otvorilo put uspeha
Bukurešt, Radukaneni, Madrid – Majka je napustila porodični dom u Rumuniji kada je Madalina Oprisan imala 13 godina. Otišla je u Izrael da radi kao čistačica. U narednih trinaest godina Madalina je videla majku samo četiri puta.
Madalina i njena mlađa sestra Joana su ostale da žive sa tetkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u rodnom gradu Bakauu. Madalina je u školi bila bojažljiva, prosečna učenica za koju niko nije mislio da će stići do univerziteta. Iza nje je bila teška porodična istorija – otac koji ih je napustio i nasilju sklon očuh.
Ovakav početak priče o Madalini i njenoj sestri sadrži sve potrebne elemente za još jedan srceparajući medijski izveštaj o „napuštenoj deci” koju su u Rumuniji i drugim istočnoevropskim zemljama roditelji ostavljali da bi potražili posao u nekim bogatijim delovima sveta.
U takvim pričama publikovanim u rumunskim i stranim medijima obično se u prvi plan ističu ekstremni slučajevi, primeri dece koja su se okrenula nasilju ili čak izvršila samoubistvo.
Međutim, posle majčinog odlaska, Madalina kao da je procvetala. Počela je da niže uspehe na školskim takmičenjima, završila je najbolju srednju školu u gradu i dobila stipendiju za studije novinarstva u Bukureštu.
„Teško mi je padalo to odgajanje na daljinu, preko skajpa. Ali to me je u isto vreme učinilo snažnijom”, kaže Madalina (26), sedeći u restoranu u centru Bukurešta.
Madalina i njena sestra su primer „napuštene dece”, kako ih često opisuju, koja su uspela da izrastu u uspešne mlade ljude. To je strana priče koja se u medijskim izveštajima i javnim debatama o migraciji i uticaju migracije na porodicu najčešće zanemaruje.
Da bismo otkrili kako i po koju cenu su uspeli, Balkanska istraživačka mreža (BIRN) razgovarala je sa više od 30 mladih ljudi koji su postigli uspeh u svom poslu ili na studijama, a odrastali su daleko od roditelja koji su otišli u inostranstvo.
Među njima su bili jedan mašinski inženjer, sistem analitičar, direktor prodaje, umetnik, muzičar, asistent na psihologiji i studenti upisani na različite fakultete, od ekonomije do arhitekture.
Njihovi roditelji su radili ili rade u zemljama kao što su Španija, Italija, Nemačka i Velika Britanija. Naši sagovornici su bili stari između 18 i 28 godina i poticali su iz Rumunije ili njenog manjeg istočnog suseda, Moldavije, koja je etnički i jezički blisko povezana sa Rumunijom, a iz koje je takođe veliki broj ljudi otišao na rad u inostranstvo.
Priče nekolicine njih pokazuju na koji način im je odluka roditelja da napuste zemlju donela korist, ali u isto vreme otkrivaju i visoku emocionalnu cenu uspeha.
„Roditelji tako zapravo pokušavaju da promene društveni status porodice”, kaže Madalina. „Odlaze u inostranstvo da rade kao nekvalifikovana radna snaga da bi tako osigurali bolju budućnost za nas, za sledeću generaciju kod kuće.”
Namrštenog lica se priseća kako je majka prodavala novine, konzerve hrane iz Turske i cigarete iz Moldavije.
„Da je nastavila da radi za 300 evra mesečno, ne bi mogla da plati moje studije, privatne časove ili putovanja”, priznaje ona. „Pariz sam videla pre Bukurešta.”
Posle diplomiranja, Madalina je radila kao novinar za vodeću rumunsku komercijalnu TV stanicu ProTV, a danas je menadžer za komunikacije u neprofitnoj organizaciji koja pomaže drugim humanitarnim organizacijama u primeni novih tehnologija.
U poslednje dve i po decenije milioni Rumuna su napustili zemlju u potrazi za poslom u inostranstvu. Prvi talas migracije se odigrao odmah posle pada komunizma 1989. godine. Drugi je počeo pre nešto više od deset godina, kada je Evropska unija ukinula vizna ograničenja za ulazak u šengensku zonu, unutar koje se prelazak granica ne kontroliše, a koja obuhvata 26 zemalja.
Rumuni i drugi imigranti su pronalazili poslove u zapadnoj Evropi kao zidari, poljoprivredna radna snaga, čistači, radnici u domovima za stare i u drugim delatnostima. Mnogi su za sobom ostavljali decu da o njima brinu supružnici ili rođaci, ili da žive sama, ako su verovali da su deca za to dovoljno stara.
Prema podacima rumunske Uprave za zaštitu dece, više od 84.000 dece odrastalo je sa jednim ili oba roditelja na radu u inostranstvu. Nevladine organizacije procenjuju da je verovatnije da ih je bilo oko 350.000 – najviše u čitavoj Evropi. Procenjeno je da se u Moldaviji oko 177.000 dece nalazi u sličnoj situaciji.
Pre sedam godina sudbina „napuštene dece” je postala važna tema u rumunskim medijima. Emitovan je i dokumentarni film „Sami kod kuće” o troje dece koja su zbog odlaska roditelja izvršila samoubistvo. To je izazvalo burne reakcije širom zemlje i privuklo još veću pažnju medija.
„Bilo je nekoliko izolovanih tragičnih slučajeva koje mediji rado koriste da bi privukli pažnju”, izjavila je Viktorija Nedelčjuk, stručnjak za migracije iz Fonda za otvoreno društvo u Bukureštu. „Ali migracija donosi i brojne pogodnosti.”
Viktorija Nedelčjuk kaže da novac koji roditelji šalju kući omogućuje deci da kupuju kompjutere, uče da koriste nove tehnologije, upisuju se na bolje koledže i univerzitete i putuju u inostranstvo.
Mnogi od onih koji su obeleženi kao „napuštena deca” osećaju se neshvaćeno.
Andrej Dobra, veteran među rumunskim blogerima, izjavio je za BIRN da su njegovi roditelji otišli u Španiju kada mu je bilo 13 godina i ostavili ga da živi sa tetkom. Nameravali su da ostanu tamo samo jednu godinu, ali nikada se nisu vratili. Sada ih viđa samo u sezoni godišnjih odmora.
„Nikada se nisam osećao napušteno i nikada nisam osetio mržnju prema njima. Znam da su otišli i žrtvovali se zbog mene, zbog nas”, kaže Andrej, inače jedinac, koji danas ima 28 godina.
Međutim, rezultati socioloških istraživanja ukazuju na razlike između dece koja su odrastala sa roditeljima kod kuće i napuštene dece. Petnaest odsto dece čiji su roditelji bili u inostranstvu imalo je problema sa policijom, u poređenju sa samo deset odsto dece koja su odrastala sa roditeljima. Trideset šest odsto dece sa oba roditelja u inostranstvu je izjavilo da se osećaju usamljeno, a 22 odsto da veruju da ih niko ne voli.
Sestre Oprisan su na odsustvo majke reagovale na različite načine. Joana je održavala bliske veze sa njom, dok je Madalina manje-više prekinula svaku komunikaciju.
„Otišla je pre nego što sam dobila prvu menstruaciju. Bila sam kod tetke, kopali smo krompir i strašno sam se uplašila, jer me niko nije upozorio”, kaže Madalina. „Predugo smo živele odvojeno.”
Grupe za zaštitu prava dece već godinama nastoje da izdejstvuju bolju zakonsku zaštitu za decu sa iseljenim roditeljima. Posle osam različitih verzija predloga zakona, rumunski parlament je u septembru 2013. usvojio novi zakon koji predviđa kaznu od 500 do 1.000 rumunskih leja (približno 115 do 230 evra) za roditelje koji ne obaveste vlasti da odlaze na rad u inostranstvo i ne obezbede odobrenje suda za staraoca koji će brinuti o deci najmanje 40 dana pre odlaska.
Međutim, zakon ne obavezuje škole da obaveste nadležne organe ako nastavnici primete da su roditelji ostavili dete. Ipak, neke škole same ulažu napor da pomognu deci čiji su roditelji u inostranstvu.
U selu Radukaneni na severu Rumunije, duž neasfaltiranog zemljanog puta kojim svakodnevno promiču konjske zaprege, nanizane su novosagrađene kuće. Prema podacima lokalnih vlasti, oko 150 roditelja iz 500 porodica koliko ih ima u ovom selu otišlo je na rad u inostranstvo.
Direktorka lokalne škole Koka Kodreanu nabraja vannastavne aktivnosti koje se organizuju za napuštenu decu, kao što su dramska sekcija, muzičke i umetničke grupe. „Kao škola činimo sve što možemo da im budemo i roditelji i lekari i prijatelji.”
U staroj učionici plavih i belih zidova u jednom uglu stoji peć na drva. Aleksandra Ladan, desetogodišnja devojčica kratke crne kose, jedno je od šestoro dece u odeljenju čiji su roditelji u inostranstvu. Majka je otišla u Italiju kada je Aleksandra imala samo sedam meseci. Danas su prijateljice na „Fejsbuku”. Tako Aleksandra zna da je majci dobro i da sada ima novu porodicu.
„Tamo mogu da vidim njene kratke video-snimke sa novom bebom”, kaže Aleksandra. Ponekad nedeljom i razgovaraju preko „Fejsbuka”. Ali majka nikada nije ta koja zove. Čak ni za rođendane, kaže kroz plač Aleksandra, koja živi sa ocem, dedom i bakom.
Nekoliko meseci kasnije, Aleksandrina majka je došla u Rumuniju i srela se sa svojom ćerkom prvi put posle deset godina. Aleksandra nam je preko skajpa rekla da je bilo „neobično” provesti neko vreme s majkom.
Uprkos traumama koje je pretrpela, Aleksandra je jedna od najboljih učenica u odeljenu, kaže njena nastavnica. Da li će deca kao što je Aleksandra postići dobar uspeh u školi i održati emocionalnu stabilnost zavisi od više faktora, uključujući njihovu ličnost i podršku koju dobijaju od važnih odraslih osoba u kruženju, kažu stručnjaci.
Lina Vdovij
objavljeno: 11/01/2015
