Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Nov.2016, 14:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Libero
Vesna Rakić Vodinelić je pokazala (Peščanik, 12. 11. 2016) da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu da poništi doktorat poznatog advokata Slobodana Beljanskog – pravno besmislena.
Ali, ne treba biti vrhunski pravnik, ne treba, štaviše, pravnik biti uopšte, da bi se videlo da ta odluka nema nikakve veze s pravom. Kad se malo uđe u taj slučaj – da je Beljanski povukao doktorat 1993. godine i da ga je na poziv Fakulteta, nakon 5. oktobra 2000, u skladu s procedurom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i pred nadležnom komisijom odbranio – ne zna se da li je to što se sada radi smešnije ili tužnije, ali je jasno da je opasnije nego što na prvi pogled izgleda.
Nije tu, naime, reč o izvlačenju odavno svršenog događaja “iz naftalina”, niti o jednom grotesknom procesno-pravnom isterivanju maka na konac, nego o hajci na čoveka besprekorne lične i profesionalne biografije, ali i, što je važnije, čoveka koji već godinama – hajde da malo ovu sumornu priču razgalimo fudbalskim rečnikom – deluje kao neka vrsta “libera”, to jest predstavlja “prototip” samostalnog, slobodnog i na širokom prostoru aktivnog intelektualca.
Jer, u stvari, isti oni, ne u personalnom nego u ideološkom smislu, razume se, koji su pre dve i kusur decenije Beljanskom onemogućili da doktorira, sad kada su ponovo osvojili političku vlast i društveni uticaj hoće da mu se osvete i oduzmu mu ono što je u međuvremenu stekao. I da ga, onako uzgred, još malo izmaltretiraju i isprljaju. Jadna je i jalova, naravno, ta njihova rabota, ali nisu oni toliko glupi da to i sami ne shvataju. Može se naslutiti, dakle, da nije samo, pa ni pre svega, u dalekoj prošlosti razlog za pokretanje čitave te pravničko-političke mašinerije. Angažman, naime, nevoljnog junaka ove žalosne humoreske bio je više dosledan i uporan nego intenzivan i eksponiran, te se nije činilo da bi on mogao biti shvaćen – čak ni od ove paranoične vlasti – kao neposredna pretnja i neki osobito jak politički protivnik.
Ima, međutim, jedan naoko sitan detalj, novijeg datuma, koji je izgleda poprilično onespokojio aktuelnu vlast. Reč je o nedavno osnovanom Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), čiji je dr Slobodan Beljanski jedan od utemeljivača i prvi predsednik. Nema po svoj prilici, danas u Srbiji društvene oblasti u kojoj je stanje tako teško kao što je to pravosuđe. Ono je zbilja ozbiljno ugroženo, izloženo teškim pritiscima i velikim je (najvećim!) delom već pokleklo i stavljeno pod kontrolu izvršne vlasti. CEPRIS je pokušaj da se sačuva dostojanstvo i nezavisnost svih činilaca pravosudnog sistema u Srbiji – i tužilaštva, i sudstva, ali i advokature, čiji su ugled i uloga poslednjih godina takođe prilično srozani i kompromitovani. Nezavisno sudstvo, kao treća grana vlasti, poslednja je brana pred uzurpacijom i samovoljom političke kaste.
Sve u svemu, ovde se ne radi o napadu na jednog čoveka – nije to ni prvi ni poslednji napad takve vrste – tačnije ne radi se samo o tome. Ovde se radi o rušenju jednog načela. Načela vladavine prava, bez čijeg ostvarenja nema normalne države, bez kojeg, tačnije, nema države uopšte. Jer, država je stvarno država tek kada (se) vlada po pravilima; kada toga nema, kao sasvim legitimno nameće se pitanje kako se grupa na vlasti može razlikovati od bande razbojnika.
.jpg)
