Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Merenje i seča nauke
Otrežnjujuća istina je da nam je nauka u velikoj meri provincijalna, prepisivačka, samoreklamerska
Dirljiv je vapaj autorke teksta „Merenje nauke” („Politika”, 15. januara) povodom nezavidnog položaja nacionalnih humanističkih nauka u Srbiji. Takođe je potresna sudbina najstarijeg nacionalnog časopisa, nekada čuvenog i poštovanog „Letopisa Matice srpske” na koji ona ukazuje. Taj lament se može u velikoj meri primeniti i na druge naučne discipline i njihova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glasila.
Nesumnjivo je da su izdvajanja za nauku izuzetno skromna, ali je važna i njihova raspodela. Naše stručnjake iz „belog sveta” neretko iznenadi koliko izdašno ovdašnji Fond za nauku finansira neke projekte koji u njihovim bogatim sredinama ne bi bili ni uzeti u obzir za razmatranje.
Moramo biti bolno iskreni prema samima sebi: uz časne izuzetke, dostignuća naše nauke, poput domaćih industrijskih proizvoda, nisu kompetitivna na međunarodnom tržištu naučnog rada. Otrežnjujuća istina je da nam je nauka u velikoj meri provincijalna, prepisivačka, samoreklamerska i zasnovana na lažnom sistemu vrednosti.
Naučnim gromadama se proglašavaju nadobudni ignoranti, nametljivo prikazujući kao „dokaz” kupljene zvučne, ali bezvredne insignije koje pristojnom svetu služe za sprdnju. Drastični primeri plagiranja i falsifikovanja rezultata nisu prepreka napredovanju u struci, a u pojedinim sredinama, poput Pravnog fakulteta u Kragujevcu, optuženi za kriminalne radnje ne samo da opstaju, već čine „demokratsku” većinu, pa i dekana prkosno biraju iz svojih redova.
Dobro je poznato kako se Hrvatska promptno i odlučno razračunala sa sličnom pojavom, a poučan je i način na koji je zbog plagijata javno osramoćen jedan njihov do tada vrlo poznat naučni poslenik. Nisu ga spasle ranije zasluge, a ni okolnost da je bio predsednik jednog evropskog naučnog udruženja. Istovremeno, podizanje naučnih i etičkih kriterijuma je jedan od razloga što, primera radi, hrvatski medicinski časopis ima desetostruko veći uticaj u nauci od svog srpskog pandana, Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo.
Malo ko razuman može da se pomiri s gašenjem ili izdišućim ropcem srpskih časopisa humanističke provenijencije. Valja se jedino zapitati kako i zašto su ostali bez danas presudnog „faktora uticaja”, kao brojčano izraženog pokazatelja naučne relevantnosti. Kako skoro četiri puta manja Slovenija održava časopise sličnog profila, poput „Slavistične revije” ili Primerjalne (komparativne) književnosti, da ne pominjemo ostale primere? Objašnjenje se ne krije u novcu, već u odjeku objavljenih radova, merenom citiranošću u naučnom svetu.
Njihovi urednici se drže pravila: „Obrađuj lokalni problem, ali ga prikaži dovoljno kvalitetno da bude regionalno, pa čak i globalno prihvatljiv”. Autori članaka u tim lokalnim glasilima objavljuju i u stranim časopisima stekli su širu reputaciju, pa stranci prate i citiraju njihove nalaze, pokazujući želju da se i sami oglase u slovenačkim časopisima, podižući im na taj način rejting.
Razlike u potencijalima naučnih radnika iz nekad zajedničke federacije došli su napadno do izražaja tokom sramnih devedesetih godina. Naučni časopisi u svetu bili su zatrpani etičkim, istorijskim, kulturološkim, ratnohirurškim i drugim aspektima „srpske agresije”. Bili su pisani na korektnom engleskom, ali uz manje-više izražen patriotski zanos koji je sputavao nepristrasnost. S druge strane, naši stručnjaci su sa raznih okruglih stolova i simpozijuma nudili priloge štampane na srpskom po raznim zbornicima, pa je razumljivo što su ostajali nezapaženi.
Univerzitetski profesor
Zoran Radovanović
objavljeno: 23.01.2013.
