Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 18:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam se integrisala
Stigavši u Nemačku,posle dobijanja boravišne i radne dozvole, počela je moja integracija u ovoj zemlji. Na početku, s'obzirom da nisam znala ni reč nemačkog jezika,nisam znala ljude, zakone, običaje, bila sam poprilično usamljena i skeptična u vezi moje budućnosti u ovoj zemlji.
Nisam mogla da predvidim kako će se sve odvijati, već sam pustila vremenu da pokaze svoje. Prvi korak u mojoj integraciji bio je učenje nemačkog jezika. Upisala sam kurs , i počela da ga pohađam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakodnevno. U školi jezika bilo je učenika svih mogućih nacija i sa svih kontinenata.
Onda uvidite da niste usamljeni u svojim mislima, i da ima na hiljade njih koji prolaze kroz isto što i vi. U pauzama časova sprijateljite se sa svim tim ljudima, pa sa minimalnim znanjem jezika počnete da komunicirate, da delite iskustva, priče iz svojih domovina, zajedničku sudbinu. Tako sam konačno počela da razbijam blokadu i predrasude koje sam imala o zemlji o kojoj ništa nisam znala, sem istorijskih podataka. Kada sam iole naučila jezik, toliko da mogu sama da odem u kupovinu ili kod doktora, preko zajedničkih prijatelja dobila sam svoj prvi posao u jednoj fabrici koja se bavi štampanjem reklamnog materijala za renomirane firme.
Posao kao i svaki posao u fabrici, nije mi bio životni san, kad pomislim na onih par godina studija na beogradskom univerzitetu, ali se od nečega moralo početi, a sobzirom na moje tadašnje poznavanje jezika, i svega uz to, to je bila jedina solucija.
Ono što je bilo dobro je što sam kroz moj prvi posao upoznala sistem rada u Nemačkoj. Od papirologije koja je potrebna da stupite u radni odnos, do politike firme, tačnosti, discipline i efikasnosti. Zatim, odnos kolega sa kolegama, odnos sa šefom, ponašanje na zabavama koje firma organizuje. Čitav spektar malih stvari koje čovek ne uči u školi i na kursu, već koje se prihvataju, radi bolje integracije i lakšeg života u zemlji u kojoj nisam rođena. Do posla sam putovala sat i 45 minita, uz to menjajući četiri prevoza, ali ono što mi je davalo motivaciju da istrajem je to što sam znala da je to samo za početak dok bolje ne savladam jezik i dok se bolje ne integrišem u društvu.
U firmi je bilo još sedam Srba. Sa jedne strane je bilo dobro, jer sam imala sa kim da pričam na maternjem jeziku, da se šalim i smejem na pauzama, ali sa druge strane sam znala da tako skorije neću usavršiti nemački jezik. Posle dve godine od mog dolaska u Nemačku dobila sam bebu. Sa godinu dana beba je krenula u vrtić,a ja sam nastavila sa daljim kursevima jezika. Uz to sam upoznala dosta roditelja u vrticu, od kojih sam sa jednom mamom dan-danas najbolja prijateljica.
Krug ljudi oko mene se širio, i mogu reći da sam stekla prijatelje za ceo život. Nemce, Portugalce, Srbe.. Danas, posle 8 godina, radim u bolnici za stara lica kao socijalni radnik. Kada se setim svojih početaka, i uporedim sa sadašnjim stanjem, mogu slobodno reći da sam se izborila za svoje mesto pod nemačkim nebom. Kad kažem izborila, mislim na sreću i zadovoljstvo životom koji imam. I tu neću stati. Još je ciljeva koje treba da ostvarim, i dalje da se razvijem. Dom je tako gde živite, a kakav će nam život biti zavisi samo od nas samih.
K.Marković, Hamburg, Nemačka
....................................
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 23.01.2013.
