Izvor: Politika, 17.Avg.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrvatski Faust 2012.
Trijumf priznate pobede pravda sve. Ali i zaslepljuje
Ovih dana na plaži u Novigradu čitam hrvatske novine i osmatram nepregledno hrvatsko more i obalu. I pored 4.000 kilometara obale sa ostrvima, Hrvatska se spori sa BiH oko dva ostrva od četiri kilometra kvadratna u Malostonskom zalivu. Vlada predlaže kompromis, opozicija se protivi, a Dubrovčani grme da ne daju ni pedalj teritorija jer su ga u domovinskom ratu krvlju platili. O kakvom ratu je reč?
O naročitom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nenatkriljivom ratu u čijem je središtu „Oluja”. Domovinski rat je kanonizovani vrhovni izvor suvereniteta, Magna karta hrvatske nezavisnosti, a prethodni ratovi se recikliraju ili zaboravljaju. Malo će ko i pomenuti u gorepomenutim teritorijalnim sporovima da je hrvatsko more od fašizma oslobodila multinacionalna partizanska vojska. A ko još pamti Trumbićevo pravdanje saveza sa Srbijom s kraja Prvog svetskog rata: „Sami ne možemo obraniti toliko mora”. Niko. Kao što niko u Hrvatskoj ne govori o secesionističkom niti o građanskom ratu.
Trijumf priznate pobede pravda sve. Ali i zaslepljuje. Verovatno je domovinski rat upotrebljiv i kao utešni surogat. To je već politička ekonomija pobede. „Oluja” će biti aktuelna sve dok postoji potražnja za ratnom pobedom kao surogatom raznih kriza. Domovinski rat je današnjoj Hrvatskoj zid koji brani identitet i prošlost grupe koja sebe vidi kao croato vero. Još više, to je veleidentitet i zid od jugokomunizma. Nešto kao Blagdan Velike Gospe. Službena Hrvatska razdvaja se od bivšeg okruženja novim tipom rata, novim obrascem smisla i identiteta. Selektor „kockastih” rukometaša S. Goluža izjavio je da ga pobeda nad Srbima podseća na film „Oluja”? Bilo je i ograđivanja od ove neolimpijske izjave. Da li će „Oluja” ostati trajna metafora svih hrvatskih pobeda? Da li će apoteoza građanskog rata opstati kao osnovna figura sećanja i linija hrvatskog razgraničavanja od nečiste prošlosti? Ne verujem. Ali suočavanje sa prošlošću hrvatskog Fausta neodvojivo je od suočavanja sa mitom o poslednjem ratu. Premijer Milanović je u Kninu na planskoj vežbi nacionalnog sećanja pominjao i srpske žrtve. To jesu novi tonovi. Ipak je još nerealno očekivati da „Oluja” bude više metafora progona, nego slobode? Još uvek hrvatskog Fausta ne razdire ova sumnja. Dokle? Možda do nove hegemone epohalne svesti u kojoj će socijalno ohladiti nacionalno.
Faust je metafora samosumnje, a „Oluja” je filter čitanja hrvatske prošlosti? Hrvatski Faust se izgubio u oluji. Poslednji rat uvek natkriljuje prethodni. Svako naredno oslobođenje ne samo da ne priznaje prethodno, nego ga proglašava ropstvom. NOB je svojevremeno natkrilila oslobođenje Hrvatske od Austrougarske, a domovinski rat je poništio oba prethodna oslobođenja. U hrvatskom poretku sećanja uloga srpske vojske 1918. se prećutkuje ili se tumači kao okupatorska. A antifašizam se kroatizuje iako je počeo kao srpski otpor ustašama i tek kasnije postao multietnički. Zaborav je prekrio sva prethodna oslobođenja, a domovinski rat je natkrilio oba svetska. Doduše, svuda su kratki ratovi markantni okviri sećanja, a dugi periodi mira prazni listovi istorije. Zašto bi onda Hrvatska bila izuzetak? Pa ipak, iz razgovora sa Istranima vidim da baš nije tako. Više je titostalgije nego novog domoljublja kod običnog čoveka u Istri. Državno pripisivanje smisla ne prožima svuda privatno sećanje.
Vraćajući se iz Istre svratio sam u Jasenovac koji štrči u novom okruženju srušenih antifašističkih i dignutih novih nacionalnih spomenika. Trajnost sećanja zavisi od snage metafore. Bogdanovićev „Kameni cvet” iz 1966. je impresivan. Na ledini pored Save je i memorijalni muzej obnovljen 2006. U polumračnim odajama muzeja ima video-materijala o logoru smrti, ali posetilaca nema. A u štampi čitam da je šef HDZ-a T. Karamarko položio cveće na spomen-ploču kod Benkovca gde je 1991. poginuo ustaški terorista Miro Barišić. Da li je hrvatski Faust razapet između onemelog Jasenovca i živog Benkovca? Ne znam. U knjigu utisaka u Jasenovcu zapisao sam: „Misliti antifašizam znači misliti Jasenovac”. Besmisao je markirana važnim grobom.
Na kraju, da li bi Krleža danas, umesto srpskog, rekao „sačuvaj me, bože, hrvatskog junaštva”? Možda i bi. Kultura jeste svladavanje stanja u kom vlada pravo jačega. Bolji zaključak ove reportaže bio bi Brehtov dijalog iz „Života Galileja”. Kada Galilejev učenik, kaže „Teško zemlji bez heroja”, učitelj ga ispravlja „Teško zemlji koja treba heroje”.
Todor Kuljić
objavljeno: 18.08.2012.
