Izvor: Politika, 03.Jul.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đus u plastičnoj čaši
Diplomatija je, kaže jedna cinična izreka, umetnost reći nekome da ide do đavola na takav način da on jedva čeka da krene na put! Taj rafinman srpska diplomatija nije dostigla
Diplomatski prijemi su prilika da se okupe razni više ili manje uticajni ljudi. Da se učtivo razmene vizit-karte i upoznaju oni koje niste poznavali. Berza komentara i ocena, može i tračeva, na kojoj važi šekspirijansko pravilo: svakome pokloni uho, ređima glas.
Prijemi omogućavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da organoleptički utvrdite ko s kim komunicira, ko koga zaobilazi u širokom luku. Filigranski rad osmatranja i prikupljanja građe za diplomatske depeše, obaveštajne analize, novinske komentare.
Prijemi su barometar hijerarhije važnosti, ali i prilika da se premeri kvalitet odnosa zemlje domaćina prijema i zemlje u kojoj se prijem događa. Merna jedinica je rang gostiju. Ako ambasadoru na prijem dođu šef države, šef diplomatije i nekoliko ministara, šefovi najvažnijih stranaka itd. to znači da su se pojavili kako bi svojim „visokim prisustvom” iskazali zadovoljstvo stepenom međusobne saradnje. I obrnuto, njihov izostanak šalje signal da su nečim nezadovoljni.
Mislio sam da oko tih stvari postoje neke sasvim precizne procedure. Da se recimo zna da Boris Tadić ide kod Amerikanaca i Rusa, možda još negde, da ne grešim dušu. Onda sam shvatio da pravila nema.
Zašto je šef države kod Kuvajćana, a nema ga kod Brazilaca ili Indusa? Zašto je ove godine otišao na prijem kod Rusa? Zar mu neko nije brzo javio da izbegne bezobrazni i provokativni aranžman kome je ikebana bila tek osuđena gošća – Ceca.
Zašto kod Amerikanaca – mimo svih protokola, ali posvećeno kolonijalno – ministri i horde funkcionera hrle i kada prijem ne daje ambasadorka?
Ko propisuje kada će na neki prijem doći, i koliko će se zadržati, šef diplomatije ili bilo koji član kabineta? Ima li neka pisane etikecije?
Neke zemlje za takve situacije imaju „dežurnog” člana vlade. On se mesec dana brine o kalendaru prijema. Onda se dogovore da bi kod tih i tih prijemu trebalo da prisustvuje taj i taj. Ili niko, jer to nije trenutni interes. Omaške se svode na minimum.
Ovde nema dežurnog člana vlade, nema elementarne koordinacije. Kao i mnogi spoljnopolitički potezi, tako se i reprezentativnost na prijemima određuje intuitivno, ne institucionalno. Prave se gafovi.
Ne govorim o brljotinama poput one situacije kada je šef kuvajtske diplomatije napustio prijem u našoj ambasadi – jer je đusom bio poslužen iz plastične čaše!
Više me zanimaju situacije kada propustimo da poentiramo, ili ne propustimo da zabrljamo. Kada u diplomatiju, kao vrhunsko racionalnu disciplinu, ubacimo emocije. Posebno negativne. Tada se strateška opredeljenja, dugoročni interesi ili predizborna obećanja krše da bi se vratilo milo za drago.
Na to mi je, recimo, ličio nedavni prijem u italijanskoj ambasadi. Za razliku od prethodnih, bio je uočljiv deficit ljudi iz vrha vlasti. Mora da su bili ljuti što su Italijani nešto ranije na skup u Rimu pozvali predsednicu Kosova. Mogu da pomislim šta je onda ambasador poručio svojoj Farnezini, ministarstvu spoljnih poslova.
Setio sam se kako je Vuk Jeremić svojevremeno tone našeg poreskog kerozina spalio odlazeći za Džakartu da bi od Indonezije dobio podršku za srpski predlog UN da od Međunarodnog suda pravde zatraži mišljenje o legitimnosti kosovske nezavisnosti. Samo malo kasnije, Indonežani su u Beogradu slavili svoj nacionalni dan. Niko od važnih političara ili diplomata nije našao za potrebno da dođe, da barem zahvali na obećanoj podršci zemlji koja je tada bila u Savetu bezbednosti.
Šta onda reći za prijem kod Hrvata povodom 20. godišnjice neovisnosti. Ambasador se baš potrudio. Pozvao folklornu grupu, dalmatinsku klapu i sjajnu umetnicu na violončelu. Obezbedio kvalitetnu „graševinu” i „malvaziju”.
Došlo je dosta sveta – ali niko iz vlasti. Niko iz vladajuće stranke čiji se predsednik, ujedno i predsednik države, hvali probojima na planu regionalnog pomirenja i u svakoj nas prilici podseća da je uspostavio srdačne lične odnose sa predsednikom Hrvatske.
Pomirenja nisu spontan proces – da je bio prepušten Francuzima i Nemcima danas sigurno ne bi bilo ujedinjene Evrope. Neko treba da ih vodi. U ovom delu sveta, gde narod nije sklon da veruje svojim političarima, prepustili smo da lideri upravljaju tim procesom koji je, znamo, preduslov bolje regionalne saradnje a regionalna saradnja je, znamo takođe, preduslov ulaska u EU.
Pomirenja su satkana od mnogo humanih izjava, lepih reči, gestova koji treba da služe za primer. Diplomatski prijemi su prilika da se potvrdi takva orijentacija. OK, kažu mi, pitajte ko je bio na prijemu povodom Dana srpske državnosti u Zagrebu. Ko? Potpredsednik vlade Slobodan Uzelac. On je Srbin. Dobro, to je ipak visok nivo. Šta da radimo kada nemamo nekog Hrvata tako visoko.
Tadić je na Svetom Stefanu ponovo govorio o integracijama regiona, ali se pitam koliko će se privrženost kontaktima videti na skorom prijemu kod crnogorskog ambasadora. Prošle godine vlast se otvoreno klonila dolaska u Užičku.
Mogli bismo da se bavimo reciprocitetima i da licitiramo u nedogled. Ili da spekulišemo. Ima onih koji tvrde da je predsednik Ivo Josipović, pošto je dobio izvješće svog veleposlanika iz Beograda, odlučio da se Tadiću ne pridruži na komemoraciji srpskim žrtvama iz vremena NDH u Jadovnu na Velebitu. A bio je prošle godine. Kao što je Stipe Mesić bio 2009.
Diplomatska služba ima surovo precizno knjigovodstvo. Sve se beleži. Štošta se vidi i golim okom. Bilo bi naivno pomisliti da ambasadori EU neće svojim vladama javiti da su bili svedoci raskoraka između hvalospeva o integracijama regiona u budućnosti i potrebe da se „spusti rejting” prijema kod Hrvata, koliko god neugodan, imajući u vidu prošlost.
Ne verujem, ipak, da je kolekcija nepotrebnih „prijemskih kikseva” nagnala Jeremića da (konačno) kaže da „s obzirom na okolnosti u međunarodnim odnosima, niko stoprocentno ne može da odgovori da li će i kada Srbija ući u EU”.
Ministar nesumnjivo pod spoljnim „okolnostima” podrazumeva „spoljne faktore”, recimo Holanđane, ili Nemce koji manje-više direktno poručuju da Beograd nema šta da očekuje ukoliko pre ulaska u EU ne raščisti probleme sa državama u regionu, naravno podrazumevajući Kosovo.
Pošto isti ministar lepo, hiljaditi put, kaže da „Srbija nikada neće priznati Kosovo kako bi postala članica EU”, a oni tamo, uz nešto više diplomatske obazrivosti, kažu da nema članstva onome ko bi u uniju uveo svoje nerešene probleme – statusne, etničke, verske, granične ili kakve već – to je racionalno posmatrano već dovoljan razlog za sputavanje optimizma koji Tadiću ne nedostaje.
Ne znam kako će se razrešiti novi raskorak između predsednika i šefa diplomatije u koga je njegov bivši razredni toliko uložio i kome je toliko verovao da mu je čak pripremao premijersku fotelju.
Nesklad, istina, nema razmere iz vremena pripreme srpske kosovske rezolucije za UN – kada je Tadić preko noći mastiljavom olovkom precrtao ranije usaglašen tekst koji je Jeremić u Njujorku već držao u džepu, i pred baronesom Ešton ga ocenio ocenom nedovoljan.
Nema, ali otvara prostornagađanjima o konzistentnosti srpske diplomatije, o rivalitetima i sujetama uskih krugova moći koji je kreiraju, o njenoj efikasnosti, taktikama i strategijama koje po diplomatskim prijemima povremeno isplivaju na površinu.
Šta su „okolnosti u međunarodnom odnosima”? Nešto zakovano i ekskluzivno skrojeno „napolju”, ili i Srbija ima mogućnost da kreira iste te „međunarodne okolnosti”?
Pitanje je samo kako ih kreira. Diplomatija je forma i više nego suština. Diplomatija je, kaže jedna cinična izreka, umetnost reći nekome da ide do đavola na takav način da on jedva čeka da krene na put! Taj rafinmansrpska diplomatija nije dostigla.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.07.2011
